Radonjić o Nemanji i metrou: Ovi projekti su presek zemlje u kojoj živimo

Prvo, cela procedura je od početka bila vođena od strane političara. Struka, odnosno arhitekte, istoričari, istoričari umetnosti, urbanisti, nisu imali, čini mi se, nikakav uticaj.

Tome u prilog, između ostalog, govori činjenica da je žiri za izbor spomenika napustio vajar Miodrag Živković, izvesno najstručniji član žirija.

Isto tako, zanimljivo je da se autor spomenika Stefanu Nemanji nije mogao naći među domaćim vajarima, već je tu čast dobio ruski vajar.

Drugo, ceo proces finansiranja ovog projekta je netransparentan. Dakle, mi ne znamo ko su sve finansijeri ovog projekta od 23 metra i 68 tona i kolika je cena spomenika – ocenjuje za Danas Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kako dodaje, pošto je u pitanju javno dobro koje je, barem delom, finansirano javnim novcem, osnovno pravo građana je da znaju koliko sve to košta. Međutim, ističe on, ova informacije je proglašena državnom tajnom do 2023.

– Prema Zakonu o budžetskom sistemu, informacija postaje tajna kada se proceni da bi njeno objavljivanje „… nanelo značajnu štetu nacionalnoj bezbednosti, odbrani ili međunarodnim odnosima Republike Srbije“. Naravno, bujna mašta je neophodna da bi se objasnilo kako cena jednog spomenika ugrožava našu nacionalnu bezbednost. Ali, vlast se nije ni toliko potrudila, već nas je preko zamenika gradonačelnika obavestila da je ovu informaciju proglasila državnom tajnom ne zato što predstavlja opasnost po nacionalnu bezbednost već zato što je to tražio vajar?! Zamenik je izjavio da je zahtev vajara bio da se cena spomenika ne otkrije i dodao da prema zakonu vajar ima prava da to traži i da će cena biti objavljena „… posle završetka spomenika i dozvole vajara“. Naravno, sve bi to bilo tačno da je u pitanju privatna donacija, a ne javni novac – napominje sagovornik našeg lista.

Prema njegovim rečima, postavlja se pitanje kako su onda cene još četiri spomenika čija se, iako bez tendera, postavka planira (despotu Stefanu Lazareviću, Aleksandru Deroku, Vasku Popi i Olgi Jevrić), poznate i u ukupnom iznosu se približavaju cifri od 29 miliona dinara.

Takođe, napominje Radonjić, iz medija smo saznali da će, prema carinskim izveštajima, ovaj spomenik građane koštati najmanje devet miliona evra. Poređenja radi, Avalski toranj je ponovo otvoren 2009, visok je skoro 205 metara, teži više od 10.000 tona i koštao je 8,5 miliona evra.

– Što se same estetike spomenika tiče, on jeste megalomanski, faraonskog tipa i sasvim mi je blisko pameti da ga je vlast, to jest predsednik zapravo podigao samom sebi. Nema krsta, ali ima mača, a mača se ljudi plaše. Primetno je takođe da ova „nova arhitektura“ koja predstavlja jedan od osnovnih stubova ove vlasti odiše nekim kičom – stvara se novi centar grada koji više liči na zabavni park u čijem centru je monumentalni spomenik sa konfuznom ikonografijom koja preko Nemanjine komunicira sa kič raspevanom fontanom – kaže Ognjen Radonjić za Danas.

Istovremeno sa događajem otkrivanja spomenika paralelno se odvijala još jedna „gradska priča“ o izgradnji metroa, koji će, prema ocenama stručne javnosti, zapravo spojiti „burazerske“ interese podižući cene kvadrata u elitnim naseljima, dok će građani to finansirati, uprkos što im neće olakšati prevoz.

Na pitanje kako je doživeo posetu Aleksandra Vučića predsedniku Francuske, kao i posebno isticanje da cilj te posete nije Kosovo već upravo francuska investicija izgradnje ovog metroa, sagovornik našeg lista kaže da ne zna da li se predsednikovo „čavrljanje sa Makronom svelo na metro“, ali i da zna da je to jedini metro na svetu koji je otvoren a da još nije ni izgrađen.

– Dobro se sećam da su u predizbornoj kampanji na aparatu uzimali otkucane metro karte da bi se sa istim ukrcali u autobus i vozili se po gradu. Njegova je karakteristika da mu cena stalno skače i da se sada svela na tričavih 4,5 milijardi evra u zemlji u kojoj u apsolutnom siromaštvu živi 7,2 odsto stanovnika (njih 500.000), u kojoj je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti 31,7 odsto što iznosi 2,2, miliona ljudi i u kojoj 51,9 odsto porodica sa troje i više dece živi u siromaštvu – ukazuje Radonjić.

– Takođe, zanimljiv je i podatak da, iako metro još ne postoji, JKP „Beogradski metro i voz“ nekoliko godina iskazuje dobit i ima 29 zaposlenih sa prosečnom neto platom od skoro 117.000 dinara. Što se trasa metroa tiče, jasno je da one nisu usmerene na delove grada sa najvećom populacijom, što bi trebalo da bude njegov osnovni cilj, ne samo radi rasterećenja saobraćaja već i radi isplativosti njegovog funkcionisanja, već su usmerene na zone u kojima se tek planira gradnja koju će, po svemu sudeći, preduzeti ljudi bliski vlastima (kako bi se unapred podigla cena kvadrata) i na prilično nenaseljen Beograd na vodi koji bi trebalo da postane novi centar grada. Sve u svemu, ova dva projekta jesu presek zemlje u kojoj živimo – za njih glamur i sjaj, a za ostale ona fosna koja vrši ulogu improvizovanog mostića između novog platoa na Savskom trgu i ulaza u staru zgradu železničke stanice. I kako je sve to moguće, neko bi se možda zapitao. Moguće je jer se većina odlučila na dobrovoljno ropstvo – zaključuje Ognjen Radonjić za Danas.