Radonjić: Ubistvom Đinđića počeo povratak starih struktura na vlast

Ova politička previranja su vrlo zamršena i kompleksna, ali je činjenica da se u Evropi jedino Jugoslavija raspala u užasnom i krvavom ratu. Ostaje otvoreno pitanje zašto se baš nama to desilo, to jest zašto su se mirno razišle sve ostale zemlje koje su bile u rigidnom komunističkom algoritmu, dok se Jugoslavija, koja je imala meki pristup (istok na zapadu i zapad na istoku i nesvrstani), raspala u zločinima počinjenim od strane svih sukobljenih strana. Ne mogu da ne pomislim da ti ljudi koji su vodili ove ratove nisu pali sa neba već su se proizišli direktno iz vladajućih komunističkih slojeva u svim bivšim republikama i pokrajinama – ocenjuje za Danas Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sa našim sagovornikom razgovarali smo uoči predstojećih martovskih godišnjica, odnosno mesecu opterećenom brojnim događajima novije istorije, godišnjicama ubistava, smrti, brutalno ugušenih demonstracija, teškim i tragičnim društveno-političkim okolnostima.

* Pođimo od 9. marta 1991. godine, kada je režim Slobodan Milošević izveo tenkove na građane, demonstrante protiv njegove politike. Kako danas razumete te početke Miloševićeve diktature i tada brutalno ugušenu pobunu naroda?

– Što se 9. marta tiče, tačno je da je veliki broj građana bio na ulicama, da je bilo žrtava i da su izvedeni tenkovi, ali danas kada razmišljam o ovom događaju, nemam utisak da su ove demonstracije bile antiratne i jasno je da je tada većina naroda bila za Miloševića i njegovu ratnu agendu.

* Osam godina kasnije, 24. marta, počelo je NATO bombardovanje Jugoslavije, zbog torture, brutalnih zločina i etničkog čišćenja koje je Miloševićev režim počinio na Kosovu. Kakva su vaša razmišljanja u vezi sa bombardovanjem danas, o posledicama koje, osim smrti i ogromne tragedije, podrazumevaju i određuju aktuelne političke okolnosti u Srbiji, gde su na vlasti upravo oni zbog čije politike je NATO bombardovao građane Srbije?

– U ratu nema nevinih i svi koji u njemu učestvuju vrše zločine. Kao što sam prethodno pomenuo, za mene ostaje otvoreno pitanje komunističke elite koja nam je u nasleđe ostavila vođe koje su preko noći postali nacionalisti skloni ratu i sukobima. Sa ovom današnjom pameću lako je reći da se sve to moglo izbeći, ali nas realnost demantuje – očigledno nije. NATO bombardovanje je bilo samo veliko finale krvavih devedesetih i nažalost akcija u kojoj je zločinom odgovoreno na zločine. Opet, s druge strane, čisto sumnjam da bi Miloševićev režim bio smenjen na izborima da nije bilo ove katastrofe. A to što su danas na vlasti oni zbog čije nas je politike NATO bombardovao se poklapa sa mojim pređašnjim razmišljanjima – ova vlast ima većinu, a zašto je to tako možemo samo da špekulišemo – da li je to odgovor na propuštene prilike demokratske vlasti u jednom kratkom interregnumu ili je čisto posledica toga da smo kao društvo skloni destrukciji, što je meni bliže pameti.

* Dvanaesti mart 2003. godine obeležen je takođe jednom od najvećih tragedija koja je zadesila naše društvo – atentatom na premijera Zorana Đinđića, koji je isporučio Slobodana Miloševića Hagu i krenuo u obračun sa ratnozločinačkim i mafijaškim strukturama čiji predstavnici su ga i ubili. Na koji način mislite o činjenici da ni dan-danas, 18. godina posle ubistva, nije otkrivena politička pozadina atentata. Da su tada najviši funkcioneri SRS otvoreno najavljivali njegovu smrt, a da je jedan od njih, Tomislav Nikolić, devet godina kasnije postao ni manje ni više nego predsednik Srbije. Aktuelni predsednik je povodom atentata javno govorio da se zbog ubistva Đinđića napio od sreće, dok mu je dokazani saradnik Zemunskog klana i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, danas omiljeni opozicionar, koji se „ne skida“ sa programa sa nacionalnim frekvencijama.

– Ako je NATO bombardovanje bilo veliko finale krvavih devedesetih, tragično ubistvo premijera Đinđića je bilo veliko finale pokušaja demokratskih reformi. Iz ove perspektive, čini mi se da mogu da kažem da je u tom trenutku nepovratno započeo proces povratka starih struktura na vlast. Obrnut je točak i vratili smo se, samo u drugoj formi, u devedesete kada su politički protivnici bili satanozovani ili prosto nestajali, kada su mediji bili okupirani, ljudi bili obespravljeni i grcali u siromaštvu i korupciji. Danas, pored svega toga imamo i totalnu devastaciju životne sredine. Isto tako, danas, poput slučaja ubistva premijera Đinđića, izvršioci izbiju na površinu, dok nalogodavci zauvek ostanu u pozadini. Taj film ćemo mislim i nadalje gledati.

* Takođe, krivične prijave majke i sestre Đinđića, protiv Vojislava Koštunice, Nebojše Čovića i Velimira Ilića, i brojnih drugi, zbog umešanosti u zaveru i pripreme za ubistvo premijera, a koje je u njihovo ime podneo advokat Srđa Popović, ostale su zapečaćene u fiokama i nakon dolaska Đinđićevih naslednika na vlast. Kako objašnjavate takav slučaj?

– Da ponovim, ubistvom Đinđića nepovratno je u pogon puštena povratna sprega koja nas je vratila u devedesete. Odlaskom Srđe Popovića ceo taj slučaj je zamro. Kao da je naš usud da sa odlaskom retkih pojedinca koji prave razliku prosto ispare ideali za koje su se borili. Kod nas neko mora da umre da bismo shvatili koliko je za života vredeo. Poslednji tužni primer koji čvrsto tome govori u prilog je smrt Đorđa Balaševića.

* Sedamnaestog marta, godinu dana kasnije, dogodio se tragičan slučaj nasilja nad Srbima na Kosovu, kada je veliki broj njih stradao i u naletu osvete kosovskih ekstremista, proteran iz svojih kuća, napadnut i ubijen.

– Nasilje rađa nasilje, mržnja rađa mržnju. Tomas Man je zapisao da je rat ništa drugo do kukavički beg od problema koji nas muče u miru. Najveća tragedija ratova je ta što ga organizuju oni koji se poznaju i neretko sarađuju ili su prethodno sarađivali dok u njemu učestvuju oni koji se ne poznaju i jedni drugima nanose zlo. Ne znam kako će biti moguće rešiti problem Kosova. Da na Kosovu nema KFOR-a sutra bismo imali rat. Imam osećaj da se problem Kosova isključivo sveo na geostrateška nadgornjavanja i prepucavanja, pri čemu je život običnog čoveka u potpunosti ostavljen po strani. Tamo vlada kriminal i toliko nepoverenje, siromaštvo i strah da prosto ne vidim način kako će tamo ljudi u budućnosti moći da normalno žive i sarađuju. Zbog svega toga i Kosovo, poput Srbije, trpi masovni egzodus stanovništva.

* Jedanaesti mart 2006. godine ostaće obeležen smrću diktatora Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu. On živ nije dočekao presudu za zločine protiv čovečnosti. Kako vidite takav ishod i u čemu se sastoje posledice?

– Posledice su proizveli krvavi ratovi. Suđenja je bilo i biće, ali nepravda i gubici ostaju. Nijedna presuda, ma kakva ona bila ne može da izbriše zločine koji su počinjeni. Zločini se ne smeju zaboraviti, ali bi zbog budućnosti bilo važno da sa njima suočimo kroz razgovor i pomirenje. Međutim, za tako nešto nema volje ne samo kod nas, već i u čitavom regionu. Lokalnim liderima odgovara da nas drže u strahu jer je naš strah njihova hrana i pogonsko gorivo. NJegoš je lepo rekao: „Zlo se trpi od straha gorega; ko se topi hvata se za pjenu; nad glavom se nadodaju ruke!“

Korona mart

Dodao bih na kraju da imamo još jedan tragičan mart, a to je mart 2020, kada je današnja ministarka, a tada članica Kriznog štaba izjavila da smo prvog marta imali prvog zaraženog od korona virusa. Pošto su se tada već masovno skupljali potpisi za predstojeće izbore, brže bolje se ispravila i rekla da je prvi zaraženi evidentiran u prvoj nedelji marta. Nakon toga smo saznali da je prva žrtva korone u Evropi bila u Srbiji početkom februara 2020. I gde smo danas? Po broju zaraženih 35. u svetu, po broju zaraženih na milion stanovnika 15. u svetu i ukoliko se u obzir uzmu samo zemlje sa više od pet miliona stanovnika, zauzimamo 5. mesto iza Češke, Amerike, Izraela i Portugala. Zanimljivo je da se iza nas, na šestom mestu, nalazi Švedska, koja nije primenjivala restriktivne protivepidemiološke mere. Ali avaj, ostaje nam za utehu najmanji pad BDP-a u Evropi! – zaključuje Ognjen Radonjić za Danas.