Radonjić: Zašto bi nas Tramp poštovao kada ne poštujemo sami sebe

–  Nisam stručnjak u ovoj oblasti, ali nekako je sve tako postavljeno da mi pomislimo da nije – u sporazumu nema memoranduma, iza datuma ne piše mesto potpisivanja sporazuma, ispod imena predsednika piše samo President, ali ne i čega, itd. Međutim, isto tako znam da se Amerikanci, kada je diplomatija u pitanju, ne šale, tako da mi se čini da ovaj sporazum jeste obavezujući – pacta sunt servanda, ocenjuje u razgovoru za Danas Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Napisali ste u tekstu za Peščanik da je, prema sporazumu iz Vašingtona, Srbija priznala Kosovo, ali da će to stupiti na snagu za godinu dana.

– Što se mog zaključka tiče da smo mi potpisali nezavisnost Kosova koje stupa za godinu dana u pravu ste – da, ja tako mislim zbog konstrukcije rečenice.

Prvi deo rečenice se odnosi na moratorijum od godinu dana na naše akcije otpriznavanja Kosova i drugi, potpuno nezavisni deo rečenice koji je odvojen zapetom se odnosi na naše, vremenski neograničeno, uzdržavanje od lobiranja nepriznavanja Kosova i njegovog prijema u međunarodnim organizacijama.

Dakle, Srbija neće direktno priznati Kosovo, jer to neće ni biti potrebno. Ono će se legitimizovati kroz prijem u međunarodnim organizacijama kojem se mi nećemo protiviti.

Da li to smatrate dobrim ili lošim potezom srpskih vlasti? Ili ste pri stanovištu da nisu ni shvatili šta potpisuju?

– Nije ovde samo u pitanju ta tačka i manje je važno da li su shvatili šta potpisuju od toga šta su sve potpisali. Jasno je da ovde nije reč ni o kakvoj ekonomskoj saradnji između Srbije i Kosova – kakvi su to privredni projekti na kojima će da sarađuju dve raspale ekonomije iz kojih je masovna bežanija?

Čak i ako se bude gradio auto-put i pruga koje niko neće koristiti, neće nam to niko pokloniti već ćemo se zadužiti kod Amerikanaca čije će onda firme da se bace na izgradnju. Dakle, ovde su pre svega u pitanju bili američki interesi zbog kojih smo uboli prst u oko Rusiji, Kini, EU, UN, arapskim zemljama i muslimanima.

Pa kakve veze mi imamo sa Hezbolahom koji u Srbiji nema nikakvih aktivnosti? Jedino što smo zauzvrat dobili je da se sada nalazimo u njihovom koordinatnom sistemu, a za preseljenje ambasade u Jerusalim, Izrael nas nagrađuje priznanjem Kosova protiv kojeg se mi navodno borimo i ostavljamo dušu na terenu.

Dakle, sve je ovo potpuno sumanuto iz perspektive naših spoljnopolitičkih interesa.

Da li verujete da predsednik Srbije zaista nije znao šta potpisuje i da je bio zatečen? Važi li to i za kosovskog premijera? Takođe, kako vidite ponašanje i izjave Donalda Trampa u toj prilici?

– Možda jeste, možda nije, međutim ponavljam, ono što meni prvo upada u oči je da je ovaj sporazum u potpunosti suprotan interesima Srbije, u suprotnosti sa interesima Kosova, osim onog dela vezanog za naše indirektno priznanje i u potpunosti u skladu sa američkim interesima.

Veliko je pitanje i da li je iz ovoga Izrael profitirao. Ja mislim da nije. Mi smo tamo otišli servirani na tacni, džaba podrška našem istorijskom uspehu na ovom putešestviju.

Što se Trampa tiče u njegovom fokusu za unutrašnju borbu nisu Srbija i Kosovo – većina Amerikanaca ni ne zna gde se nalazimo. Tramp je opalio Kinu i Rusiju i za sebe pridobio moćan jevrejski lobi i to je ono što njega interesuje.

Što se njegovog ponašanja tiče, on je tamo bukvalno gazio našeg predsednika, a time i nas kao građane zemlje koju predstavlja. Ali to i nije toliko čudno. Zašto bi nas Tramp poštovao kada ne poštujemo sami sebe – vidi on da nas predsednik sa svojom ekipom već godinama trese o pod, a mi i pored toga glasamo za njega.

Elem, kako u školskom dvorištu, tako i na međunarodnoj sceni od svakog siledžije postoji veći i Tramp nam je to vrlo jasno stavio do znanja.

Šta se zaključili iz reakcija ruskih zvaničnika na to što se dogodilo u Americi?

– Zaharova je rekla šta je imala da kaže.

Kako vidite ishod crnogorskih izbora, kada je reč o Srbiji? Imajući u vidu navode o tome da se srpski predsednik mešao u tamošnje prilike i da je zastupao velikosrpsku politiku…

– Gluposti. Kojem diktatoru odgovara da sa vlasti padne diktator iz okruženja? Uveren sam da su sve one predstave paljenja zastave Crne Gore u centru Beograda, nacionalistički performansi omladine u kapuljačama i auto-litije ovde organizovane kako bi se uplašio prosečan crnogorski glasač koji bi, u tom svom strahu od severne nemani, zaštitu pronašao kod višedecenijskog diktatora koji se kao bori protiv velikosrpske politike.

Ono što sam ja primetio je da kada je donet sporan Zakon o slobodi veroispovesti da je naš predsednik bio veoma tih i da, kada je želeo da poseti SPC u Crnoj Gori, nije naišao na odobrenje, zbog čega nije ni otišao. Isto je prošao i naš, sa srpskim predsednikom više nego blizak, patrijarh.

Slično tome, kada je na nedavnim crnogorskim izborima došlo do, hvale vrednog preokreta, nisam primetio neke reakcije naprednjaka.

Verujte mi, da im je Đukanovićev pad odgovarao, ne bismo mogli od njih danima da živimo. Seirili bi danima i to neprestano. Dakle, da, mešao se ali u korist vladajuće nomenklature.

Vidite li naznake „novog doba“, kada je reč o regionu i odnosima između država bivše Jugoslavije?

– Ne. Jedino Crnoj Gori držim fige. Mislim da su dobili šansu i voleo bih da je iskoriste i izgrade stabilno institucionalno i građanski orijentisano društvo. Eto, sasvim lagano mogu da uče na našim greškama. I od nas neke koristi.

Šta mislite o onome što poslednjih meseci radi opozicija, pre svega, partije Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića?

– Mislim da nemaju fokus. Uhvate se neke afere, mlate njom par dana i onda je zaborave. Ne manje važno, jedino čime se bave je predsednik. Iz usta im ne izlazi. Ja mislim da je to velika greška.

Afere se moraju neprestano držati u fokusu. Sa konkretnim žrtvama ovog režima ili njihovim porodicama kao što su Aleksandar Obradović, Marija Lukić, Stanika Gligorijević, Milan Jovanović, itd… se moraju održavati redovni kontakti i mora im se pružati neprestana podrška.

Da nemamo sa ovakvom opozicijom šanse, shvatio sam kada je dopustila, a moram da kažem i svi mi sa njom, da mlada Jovana Popović danima trune u zatvoru. To je bio naš najveći poraz. Tu smo kao društvo pokazali naš odnos ne samo prema slobodi, već i mladosti. Kao da je preziremo.

Takvo društvo nema nikakvih šansi. Jedino čemu se nadam je da u ovome grešim. Isto tako, za mene je, na primer, potpuno neshvatljivo da je Zelenovića na nedavnim ponovljenim izborima u Šapcu opozicija u potpunosti ostavila na cedilu.

Umesto da odu tamo i pomognu mu da kontroliše biračka mesta, oni su ceo dan ćutali kao ribe – neverovatno!

Zbunjuje me takođe što su ostali nemi na pobedu opozicije u Crnog Gori. Moram da naglasim da je sasvim dovoljan znak za uzbunu činjenica da ova opozicija nije bila u stanju da za poslednje dve godine u prvi plan izbaci desetak mladih novih lica i prepoznatljive ljude na lokalu.

Meni to govori, da se već poprilično istrošeni kadrovi laktaju. Nažalost, bez reciklaže teško da može nešto na polju opozicionog delovanja da se popravi. Neka se ugledaju na crnogorsku opoziciju koja je uspela da izrodi sasvim nova lica i probudi nadu u bolje sutra – upravo zbog toga je Dritan bitan.

Kako vidite osnivanje novih organizacija i njihove akcije kao i akcije uveliko postojećih, poput Ne davimo Beograd, Građanskog fronta…?

– Nije njima lako. Pozdravljam svim srcem, ali kapacitet njihovog delovanja je lokalnog karaktera. To je važno za sitne pobede građana, ali nije dovoljno za pokretanje nekih korenitih društvenih promena.

Cenite li da su osnovane njihove nade da mogu da ovakvim opozicionim delovanjem i onim što iz toga može novo da se izvede, sruše vlast SNS u Beogradu?

– Mislim da nisu. To je nemoguće kada SNS drži u svojim rukama sve resurse i vlast. Valjda nam je primer Zelenovića to jasno pokazao. Potrebna je ozbiljna politička organizacija, udruživanje i više desetina hiljada obučenih posmatrača za kontrolu izbora.

Drugo, mislim da će uz izbore u Beogradu biti organizovani i predsednički i vanredni parlamentarni izbori.

Ukoliko opozicija što pre ne poveže redove, mogu samo da im poručim da ova klika neće pasti sa vlasti zbog priznanja Kosova, ako je to ono što oni čekaju. Jer vi u državi u u kojoj su mediji okupirani, nećete biti u mogućnosti da dokažete da je uzdržavanje od lobiranja protiv nezavisnosti Kosova i njegovog prijema u međunarodnim organizacijama isto što i priznanje.

Naposletku, ako ova vlast padne pod sopstvenom težinom ili usled pritisaka spolja, mada ja ne mislim da će Evropa imati interesa da ih sruši jer su isporučili sve što je traženo, povući će sve nas za sobom, a uloga opozicije je da nam omogući bezbedno sletanje.

Ovako, bez organizovane i fokusirane opozicije, svi ćemo se zajedno slupati. I na kraju, svaka vlast je onoliko kriva koliko joj to građani dopuste – krivi smo svi mi.

Ukoliko ne budemo u stanju da se kao zreli ljudi suočimo sa sopstvenom odgovornošću zbog rasula u kojem živimo, zauvek ćemo ostati infantilni u svetu ozbiljnih igrača.