Rafali, HIMARS-i, vojni rok: Da li je ubrzano naoružavanje Balkana zloslutno?

I dok se ruskom ratu u Ukrajini ne nazire kraj, a agresivna retorika Moskve ne gubi na intenzitetu, i dok na Bliskom istoku i dalje besni krvavi sukob koji permanentno preti da se pretvori u regionalni, male države Balkana kao da vode svoju trku u naoružanju. Paralelno sa nabavkom oružja, Hrvatska vraća obavezni vojni rok od Nove godine, dok je u Srbiji ta tema nekoliko puta pokretana u javnosti, pa ipak skidana sa dnevnog reda.

Sagovornici Glasa Amerike kažu da je svako naoružavanje zloslutno, ali ocenjuju i da ovi potezi nisu usmereni jedni protiv drugih. Ipak, iznose i upozorenja.

„Predratno stanje“ u svetu, Srbija da preispita svoju „neodrživu“ neutralnost

Svet je definitivno u „geopolitičkoj histeriji“, a Evropa je izašla iz posleratnog perioda i sada je u predratnom stanju. Mnogi evropski lideri su upozorili svoje građane da se spremaju za rat. U takvoj situaciji, pogrešno bi bilo da se to ignoriše i da se zatvaraju oči pred aktuelnim bezbednosnim pretnjama, kaže za Glas Amerike Nikola Lunić, mornarički oficir u penziji, vojni analitičar i izvršni direktor Saveta za strateške politike.

Iako tvrdi da je svaka vest o naružavanju generalno „zloslutna“, Lunić ocenjuje da ni jedna zemlja Zapadnog Balkana nema potencijal za ratni sukob, kao i da su „u neposrednoj ratnoj opasnosti veća izdvajanja za vojni bužet sasvim normalna“.

„S obzirom na rapidni tehnološki razvoj koji generiše sofisticirane bezbednosne pretnje, niti jedna zemlja ne može samostalno da odgovori na njih i obezbedi nacionalnu i ličnu bezbednost svojim građanima. Prema tome, ceo region je upućen, pre ili kasnije, ka kolektivnom sistemu bezbednosti, gde bi morali da se koordinišu i integrišu odbrambeni potencijali, a ne da ih konfrontiramo“, kaže Lunić ocenjujući da bi Srbija trebalo da preispita svoju „neodrživu“ vojnu neutralnost i uskladi svoja strateška i doktrinarna dokumenta sa vitalnim interesima.

„Krajnje je vreme da se spoljna i bezbednosna politika harmonizuju, posebno sa zajedničkom spoljnom i bezbdnosnom politikom Evropske unije i time pokaže posvećenost i partnerstvu, i potencijalnom savezništvu“, ocenjuje Lunić.

„Jačaju se postojeća savezništva i stvaraju se nova“

Da nema sumnje da živimo u nesigurnim vremenima kada države sve više izdvajaju za odbranu misli i Tonino Picula, nekadašnji šef hrvatske diplomatije i evroposlanik u četvrtom mandatu iz hrvatske opozione Socijaldemokratske partije, koji je u prehodnom sazivu EP obavljao funkciju koordinatora Grupe socijalista i demokrata za spoljna pitanja.

On ocenjuje da je odobravanje isporuke HIMARAS-a stvar u sklopu odnosa unutar NATO-a i da je reč o „proceni kako je potrebno ojačati saveznike na granicama Alijanse u svrhu politike odvraćanja“.

„To je u skladu s nedavnom prodajom HIMARS-a saveznicima poput Poljske, Estonije i Norveške uz već postojeće prisustvo u Rumuniji. Pored toga i Holandija je prošle godine pokazala interes. Jačaju se postojeća savezništva ili stvaraju nova. Potez Vašingtona predstavlja dokaz dobre saradnje Hrvatske i SAD, kao i poverenja prema Zagrebu budući da je prošle godine zahtev Mađarske za HIMARS-om odbijen“, kaže Picula za Glas Amerike.

Međutim, nameće se pitanje protiv koga bi nabavka takvog raketnog sistema mogla da bude usmerena.

„Hrvatska ga neće upotrebiti protiv Srbije, odnosno upotrebiće ga u hipotetičkom scenariju ukoliko to bude upotrebljavao i NATO“, smatra Nikola Lunić i podseća da je Hrvatska odavno predala deo svog suvereniteta Evropskoj uniji i NATO-u, te da će s toga raditi u skladu sa odlikama NATO i EU:

„Prema tome, svi oni koji i dalje percipiraju Hrvatsku kao bilateralnu pretnju greše, jer treba gledati politiku EU i politiku NATO – to je u principu (politika) Hrvatska“.

Prodaja Rafala – učvršćivanje Srbije na strani Zapada?

Govoreći o poseti predsednika Makrona Beogradu i potpisanim sporazumima, analitičarka i osnivačica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko smatra da taj događaj predstavlja zaokret Srbije prema Zapadu.

„Poseta Makrona, pre toga pomoćnika generalnog sekretara NATO-a i nemačkog kancelara Olafa Šolca je zaokruživanje zapadne strategije prema Balkanu u fazi kada je konfrontacija sa Istokom opasna i kada se Balkan želi staviti pod kontrolu pre svega bezbednosno, posebno u narednih 70 dana do održavanja izbora u SAD“.

Balkan je bezbednosno prioritet, smatra ona, a posebno posle početka rata u Ukrajini i posebno posle incidenta u Banjskoj na Kosovu, što su „bile prekretnice u odnosu na to kako tretiraju Srbiju – kroz kritike, ali i kroz nastojanje da se ona sve više uvuče u zapadnu bezbednosnu sferu“.

Za Nikolu Lunića, kupovina Rafala „definitivno znači okretanje Francuskoj, odnosno Zapadu“, jer ta akvizicija ne znači samo dobijanje aviona, nego i obučavanje srpskih pilota i osoblja, pravljenje tehnološke baze za zapadnu tehnologiju, kao i primenjivanje određenih tehnoloških sistema u odbrambenoj industriji Srbije.

„Približavanje Francuskoj u tom smislu, odnosno približavanje Zapadu u tehnološkom smislu će imati velike aspekte i velike posledice i na socijalni život u samoj Srbiji“, smatra Lunić podsećajući da je Srbija za približno isti novac mogla da kupi i američke borbene avione F-35, ali da to nije bilo moguće, jer „nemamo takav odnos sa Sjedinjenim Državama“.

Picula međutim ocenjuje da predsednik Makron – koji je na domaćoj scenu „u silaznoj putanji“ – pre svega gleda francuske poslovne interese, „što prodaja ‘Rafala’ Srbiji svakako jeste“ te da je njen cilj smanjenje javnog deficita te zemlje.

„Čini mi se kako francuski predsednik ima više uspeha u potrazi za političkim partnerima na zapadnom Balkanu, nego u vlastitoj zemlji“, komentariše Picula.

On podseća i da Francuska ističe kao prioritet u sazivu nove Evropske komisije jačanje strateške autonomije i obrane unutar EU, „a to po francuskim planovima znači ponajpre korišćenje francuske vojne proizvodnje. Zato su verovatno u Beogradu procenili da se tako mogu približiti Francuskoj, dok se s Nemačkom grade mostovi preko eksploatacije litijuma“.

„Ipak, ne bih Vučićevo sve naglašenije trgovanje s jakim članicama EU ocenio kao nepovratno svrstavanje uz Zapad, pogotovo kada se pogleda ko sedi u njegovoj vladi, kakve se bilaterale održavaju i ono što je veoma bitno – stagnacija kod usklađivanje spoljne i bezbednosne politike s Briselom“.

„Litijum za Rafale“

„Nažalost, bojim se da mnogi akteri na Zapadu, a pogotovo unutar EU, nisu ništa naučili na greškama iz nedavne prošlosti i plitkim pristupom kako tesnom saradnjom i pod plaštom stabilokratije mogu da se ostvare nužne promene u određenoj zemlji“, ocenjuje Picula:

„Pokazalo se da velika zavisnost EU od ruskog plina i nafte nije bila dobra ni za očuvanje okoline ni za razvoj demokratije u Rusiji. Baš suprotno. Izgleda da je Zapad spreman opet da reskira kad se radi o eksploataciji litjuma u Srbiji. Prirodni resursi pod punom kontrolom autoritarnog režima samo jačaju unutrašnju represiju i agresivnu spoljnu politiku“, kaže on.

„Gotovo bi se moglo zaključiti da Vučić litijumom – projektom navodno teškim 2,4 milijarde evra – kupuje ‘Rafale’ vrijedne 2,7 milijarde evra“.

Vreme će pokazati da li „jednodimenzionalna politika EU prema Zapadnom Balkanu i Makronov dolazak u Beograd znače i svojevrsnu ‘moždanu smrt’ politike proširenja EU na ovo područje, temeljene na složenim kopenhaškim kriterijumima“, zaključuje Tonino Picula.