Foto: Beoinfo/ilustracija canva/ DanasU najnovijem, majskom obraćanju predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je novu viziju Srbije za kraj 2027. ili 2028. godine. I u toj viziji našao se ponovo najlepši nacionalni stadion u Evropi, ali i tematski park tipa Diznilenda, jedan sa rolekosterima i čudima, vodeni parkovi, kruzeri na Savi, vozila bez vozača. I naposletku najvažnije za običnog čoveka koji nema tako dalekosežne vizije poput predsednika, stiglo je i obećanje o boljem životu. Ali ovo poslednje nije ništa novo, jer ta obećanja građani slušaju već dvanaest godina, a kvantni skok za njih nikako da stigne.
Uostalom, dolaskom Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine počela je nova era neispunjenih obećanja, od toga da će tv pretplata biti ukinuta, da će sve sporne privatizacije biti rešene, a odgovorni kažnjeni, da se stečena prava penzionera neće umanjivati, da dolazi Mercedes i profesionalni direktori javnih preduzeća i tako redom, uz ponavljanje priče o boljem životu za sve.
Na to „za sve“, čini se da ćemo pričekati još neko vreme, smatraju sagovornici Danasa i dodaju da je realnije da će srpskim nebom poleteti leteći automobili, nego što će svi građani, a ne samo politička elita bliska naprednjacima, živeti pristojno.
„Srbija je zemlja nejednakosti. Šampion Evrope. Udžbenici se kupuju na rate, luksuzni stanovi za keš. Čvarci se pazare na komad, hleb na kriške, a Vučić obećava leteće automobile. Trećina Beograđana nema kanalizaciju, a on najavljuje nuklearne elektrane. Vlasnici pečenjara, ko zapete puške spremni da preuzmu odgovornost upravljanja“, kaže za Danas Zoran Lutovac , predsednik i poslanik Demokratske stranke.
On napominje da je u Zaječaru izgrađen stadion kao za „Barsu“, ali da na njemu nema ko da igra, pa sad zovu OFK Beograd da igra na njemu.
„Dok se zdravstvo i obrazovanje raspadaju, preskupi stadioni niču kao pečurke posle kiše. Na njima nema ko da igra i sve je manje ljudi koji bi da gledaju prazan stadion“, ističe Lutovac.
Za Dragomira Anđelkovića, političkog analitičara Vučićeve reči o predstojećem „fantastičnom“ razvoju Srbije i „grandioznom“ skoku standarda njenih građana, trebalo bi tumačiti u duhu jedne naše stare izreke. Ona glasi: „Ne lipši magarče do zelene trave“.
„U njoj je ključno isticanje dve skoro pa paradoksalne neizvesnosti. Prvo, da li će obećanje stvarno biti ispunjeno. Drugo, da li će onaj ko njegovo ostvarenje čeka, lično dočekati vreme kada će se to desiti. To što će se nešto pozitivno, eventualno, dogoditi za ponekoga, ne znači da će većina od toga imati korist. Otuda, narodna mudrost kroz pomenutu izreku izražava misao da će većina onih koji veruju u sumnjiva obećanja i krotko ih čekaju, ispasti kratkih rukava, te su stoga magarci“, navodi Anđelković.
Prema njegovim rečima kada naš „predsednik plus“ – šef države sa uzurpatorskim ovlašćenjima koja mu po ustavu ne pripadaju – priča o srpskoj verziji Diznilenda, novim autoputevima, letećim vozilima i sličnom, ne znači da potpuno laže. Svakako je njegova priča primarno u funkciji zamajavanja naroda koji sve teže živi, da pokorno izdrži dok ne dođe vreme da Vučić sa svojom ekipom ode iz devastirane Srbije i nju ostavi da grca u dugovima. Ali , kako kaže, to ne znači da autoritarni režim ne planira da za sobom ostavi i nešto uistinu grandiozno.
„Primera radi, najveću crkvu na svetu, koja je veličinom zasenila čuvenu vatikansku baziliku Sv. Petra, u drugoj polovini 80-ih godina 20. veka sagradio je diktator afričke države Obale Slonovače. Ali kakvu je korist od toga imao i ima tamošnji narod? I dalje živi izuzetno siromašno. A i bez pomenutog hrama imao je već dovoljno njih gde je mogao da se moli za ovozemaljski ili onozemaljski spas. Da je nešto slično tome i Vučićev plan, on nam je zavijeno i sam rekao u svom najnovijem RTS „toku misli““, objašnjava sagovornik Danasa.
Dodaje da šef države ružičastim obećanjima zavitlava narod i drsko motiviše da „ne lipše“, a zapravo misli na podizanje nekoliko postmodernih piramida koje bi svedočile o „pozitivnim dometima“ njegove generalno uzev opskurne vladavine.
„Polazi od toga da posle sto godina neće biti bitno kako su stvarno građani živeli tokom nje, i šta ih čeka kada se suoče sa ogromnim dugovima koje lažni faraon i njegova bulumenta prave kako bi na muci „podanika“ što više lično-partijski profitirali. Zna da je istorija, nažalost, mnogo puta progutala takve prevare i nada se da će to i sa onim što radi biti slučaj. Da je sve tako ne proizlazi samo iz tumačenja Vučićevih reči i (ne)dela, već se može zaključiti i iz jedne, na tzv. „javnom servisu“ omaškom, ili sa namerom (kako bi naknadno mogao da kaže ispunio sam što sam obećao) izgovorene konkretne rečenice „vrlog“ nam predsednika“, navodi Anđelković.
On podseća da je predsednik rekao da će Srbija onda kada istekne mandat vlade koju je sada monarhistički ustoličio (ali, gle čuda, u isto vreme ističe i njegov drugi predsednički rok), biti jedna „od najuspešnijih zemalja u regionu“.
Podseća i da se pod našim regionom, dopadalo se to nama ili ne, podrazumeva takozvani Zapadni Balkan, njega čine- Albanija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija i njena secesionistička pokrajina Kosovo (koje je zahvaljujući aktuelnom režimu skoro pa zaokružilo svoju tzv. nezavisnost).
„To što nam se kao „svetla perspektiva“ pompezno nudi da u tom društvu budemo među najuspešnijima, recimo ispod Crne Gore i Albanije, a iznad ostalih, stvarno znači da nas Vučić tretira kao magarce. Srbi žele da žive bar kao Grci i Slovaci, ako već i sami znaju da je ekonomski status Holanđana i Nemaca i u mašti nedosežan, a kao nešto veličanstveno predlaže nam se albanska ili crnogorska dogledna budućnost (to kažem bez namere da te zemlje potcenim, već polazeći od naših želja). Ponižavanje Srbije i njenih građana od strane glavešine režima i njegovih medija – uz povike „napred magarče“ – izgleda nema kraja“, zaključuje Dragomir Anđelković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
