Sankcije, pa šta?!

To bi bio siže onoga kako vlast brani direktora Bezbednosne informativne agencije koji se našao pod sankcijama Sjedinjenih Američkih Država.

Prvi se javio „spoljni saradnik“ Vučićevog režima, Milorad Dodik, koji je Vulinu uputio dobrodošlicu u „klub sankcionisanih“, da bi onda Vučić i Dačić istovetno rekli – „Pa šta, i mi smo bili na listi“.

Kao da su to male boginje ili koja druga dečija bolest, nekakva prehlada, koju moraš da preležiš.

Samo što u slučaju neke bolesti ubeđuješ osobu koja je ima da to nije ništa strašno, a ne sve ljude oko njega. Ne puštaš dete s malim boginjama da ima kontakt s drugima – preneće im.

Tako isto ne puštaš čoveka pod sankcijama da bude direktor obaveštajne agencije, pogotovo ako se na toj listi našao zbog sumnje da je umešan u kriminal i trgovinu drogom, kao i saradnju sa kontroverznim trgovcem oružja Slobodanom Tešićem.

Bar ga smeniš i kažeš „nadležni će da ispitaju“ i „institucije da rade svoj posao“, a ne braniš ga besmislenim opravdanjima.

Čak i ako je na listu dospeo zbog ljubavi prema Rusiji, što je još jedan spin vlasti, samom činjenicom da je pod sankcijama diskvalifikuje ga kao nekog ko bi moga da se nađe na mestu direktora nekog gradskog preduzeća, a kamoli BIA.

Ako vlast ne veruje, neka pogleda susednu nam Bosnu i Hercegovinu.

Kako se ko od funckionera nađe na listi, a ima ih prilično, sklanja se s funkcije.

U Srbiji situacija je drugačija. Eksluzivno branjenje interesa Srba na Kosovu i Metohiji daje se Zvonku Veselinoviću i Milanu Radoičić, koji su, sem sankcija SAD, i pod sankcijama Velike Britanije.

Vučić brani Radoičića, Vučić brani Veselinovića, Vučić brani Vulina, Vučić brani Koluviju, Vučić brani Savamalu, a sve vreme Vučić brani Vučića.

A Vučićevu politiku brani izgleda i američki ambasador Kristofer Hil, koji, umesto da osudi bagatelisanje sankcionih mera rođene države, gotovo da kaže – nema veze što je moja zemlja šefa obaveštajne službe Srbije stavila na crnu listu – Srbija je odlučni partner SAD.