Reljić: Ne postoji pouzdaniji spoljnopolitički partner na svetu od Srbije

Reljić u serijalu razgovora Agreman o spoljnoj politici Srbije ističe da je naša pouzdanost beskrajna, ali da to gubi na ceni u današnjem svetu.

Kako je ukazao, „spoljni faktor je nepouzdaniji od nas, jer živimo u svetu krize, u kojoj se raspada prethodni, a nastaje novi sistem“.

U ovom trenutku sve što postoji biće promenjeno i zato je „danas besmisleno biti odan velikim silama, jer one ne mogu ni obećati, niti ispuniti obećanja koje vam daju“, smatra Reljić.

Spoljnu politiku Srbije opisuje kao „tumaranje od nemila do nedraga, stalno između velikih igrača koji ne znaju ni sami šta će sa sobom, ni sa vama“, a slična je situacija i u regionu.

„Onda vidite Erdogana, pa tvrdite da vam je to najveći prijatelj, pa isto i sa Angelom Merkel, za koju srpski narod verovatno misli da je osoba koja je donela najveće štete, onda je i ona naš najveći prijatelj“, ilustrovao je Reljić.

Prema njegovom tumačenju, kod nas se spoljna politika svodi na to da imamo predsednika koji nam pokazuje kuda idemo tog dana, u okviru nekog političkog događaja.

Osvrćući se na posetu nemačke kancelarke Beogradu, kaže da ga je cela situacija podsetila na seriju „Srećni ljudi“ Siniše Pavića.

„Angela Merkel, sem našim političarima, nama kao narodu ne može da bude prijatelj, i ceo taj cirkus oko njene posete shvaćen je kao vraćanje političkog duga“, uveren je Reljić.

Očekivati da vam ona pomogne da uđete u EU kada odlazi sa političke scene je „zaista Siniša Pavić“, ocenio je Reljić, koji smatra da bi najveći prijatelj Srbije trebalo da bude mađarski premijer Viktor Orban.

On misli da bi Srbija trebalo da preuzme načine na koje je Orban, „od zemlje koja je imala ogromne ekonomske i društvene probleme, napravio zemlju koja se ‘zahvalila’ Međunarodnom monetarnom fondu na pomoći, a na unutrašnjem planu uspostavio direktnu vezu između predsednika i naroda, a ne predsednika i ambasadora“.

„To je nešto na šta će se druge zemlje ugledati u budućnosti“, uveren je Reljić, koji takozvana četiri stuba srpske spoljne politike svodi na dva, jer su na jednoj strani EU i SAD, „čiji su interesi pretvarani u naše interese“, a na drugoj Kina i Rusija.

Kako je konstatovao, „to su nove sile koje takođe mogu da vam ‘polome ruku’, kao što su mogli i oni drugi, tako da se spoljna politika razvodnjava i pretvara u dnevno izbegavanje pritisaka“.

Uprkos tome, Reljić ističe da je naše „bauljanje na dve strane“ ipak veliki napredak u spoljnoj politici u odnosu na ostale zemlje u regionu.

Prema njegovom objašnjenju, „barem uočavamo da postoje nove sile sa kojima morate sarađivati, a u budućnosti ćete morati i mnogo više, dok one sile koje su napravile ovaj region postaju sve slabije, posebno u kontekstu situacije u Avganistanu“.

Komentarišući domete ekonomske politike koja je vezana za spoljnu, Reljić je predočio da se ona sprovodi u vidu rasprodaje resursa, i da ne se „ne pita za cenu“.

Upozorava da je „takva politika potpuno samoubilačka, jer se nijedna zemlja na svetu nije razvila uz pomoć stranih investicija“ i podseća da je „Kina u trenutku svog najvećeg razvoja imala samo 15 odsto stranih investicija“.

On je uveren da je proces evrointegracija „besmisleno gubljenje vremena“, kao i da ne postoji nikakva mogućnost u doglednom vremenu da postanemo deo EU, čak i kad bi bilo neke dobiti.

„Oni su ovde napravili tor koji se zove Zapadni Balkan, jer mi ovde volimo pojam ‘Zapada’, pa su nas tu nagurali da čekamo još neko vreme“, tvrdi Reljić.

Kako je rekao, „ta ideja da vas saveznik smesti da čekate ispred vrata 30 godina, a da vi stalno hoćete da uđete, govori o apsolutnoj nezrelosti političke elite, kako god da je orijentisana“.

Kada je reč o položaju Srbije u regionu, Reljić smatra da je na delu maksima „ko je veći, taj je jači“ i zaključuje da Srbija postaje sve jača i važnija, zbog svoje veličine i po inerciji, ali i zato što su druge države slabe.