Reljić: Zapadnom Balkanu treba bespovratna finansijska pomoć da sustigne Evropu

Tako što bi EU otvorila mogućnost za zemlje kandidate da dobijaju bespovratnu finansijsku pomoć u onoj visini u kojoj Hrvatska i druge zemlje dobijaju kao članice EU.

„Razlog tome je što se veći deo ekonomskog razvoja u zemljama poput Hrvatske, Bugarske, Mađarske i Rumunije zasniva upravo na bespovratnoj pomoći EU. Hrvatska, na primer, prema budžetu EU za 2020. godinu dobija osam milijardi evra bespovratne pomoći“, rekao je Reljić za portal European Western Balkans.

Reljić je ukazao da zemlje Zapadnog Balkana privlače strane investicije tako što ih država subvencioniše kroz razne vrste finansijske podrške koju finansiraju građani regiona što je naročito slučaj u Srbiji i Severnoj Makedoniji.

Po njegovim rečima, to znači da građani tih zemalja plaćaju da dobiju strane investicije koje zapravo ne podržavaju razvoj koji bi bio pametan, nego podržavaju razvoj zasnovan na jeftinoj radnoj snazi.

Reljić je ukazao da je to suština problema odnosa između EU i regiona i da bi moralo da bude na prvom mestu svake dalje rasprave o međusobnim odnosima, a ne nove birokratske tvorevine i izrada nove strategije proširenja.

Navodeći da Srbija ima ekonomski rast od 3-3,5 odsto, Reljić je dodao da bi joj s dvostruko većim rastom trebalo 30 godina da stigne evropski prosek.

„U trenutnim okolnostima, raskorak između razvojnog proseka EU i Zapadnog Balkana se stalno povećava umesto da se smanjuje. Zbog toga što model na kojem je zasnovan odnos zemalja Zapadnog Balkana i jezgra EU proizvodi razilaženja umesto približavanja, zemlje Jugoistočne Evrope se okreću Aziji, koja je centar svetskog razvoja, nadajući se novom kapitalu i novim ulaganjima“, rekao je Reljić.

Objasnio je da „to nije slučaj samo na Zapadnom Balkanu – čitava Evropa se okreće ka Aziji“.

Zato, kako je rekao, „treba da se govori o tome šta raditi sa strukturom ekonomskih i političkih odnosa regiona (Balkana) i zemalja EU, a ne o novim pravilima uključivanja u EU koje ove zemlje neće ispuniti jer socio-ekonomski nisu u stanju da postignu takve zahteve“.

Reljić je ocenio da model tranzicije, uspostavljen posle pada socijalizma, jako sporo donosi rezultate.

„Sa izuzetkom Češke, koja je na 95 odsto evropskog proseka i Slovenije, koja je mogla da crpe staru jugoslovensku akumulaciju, u drugim zemljama sustizanje ide vrlo sporo“, rekao je on.

Reljić je izneo da „to ljude u ovom regionu čini jako besnim, jer su oni očekivali prosečan kvalitet života, a ništa od toga nisu uspeli da dobiju“.

Ilustrovao je da se to vidi i „na evropskoj periferiji: industrijski radnik u mađarskom Đeru prima platu od 600-700 evra mesečno i nema nikakvu perspektivnu da jednog dana zaradi koliko i nemački industrijski radnik. Trećina rumunskog stanovništva otišla je da radi na Zapadu Evrope. Pošto u ovom regionu nema blagostanja, ljudi idu tamo gde ga ima“, dodao je on.

Govoreći o vladavini prava u zemljama Zapadog Balkana, Reljić je rekao da je za to potrebna „relativno materijalno obezbeđeno grupa stanovništva, koja neposredno ne zavisi ni od države, ni od vlasti“, odnosno potrebna je „srednja klasa – nastavnici i profesori koji dovoljno zarađuju da ne moraju da ulaze u koruptivne odnose“.

„Ako nema srednje klase, onda se društvo deli na veliku grupu ljudi koji su siromašni i žive u takozvanom prekarijatu i malu grupu oligarha. Država i od jednih i od drugih ubire novac na različite načine“, rekao je Reljić.

„Bez srednje klase, koja nije garancija za vladavinu prava, ali je preduslov, dolazimo u autoritarnu i populističku situaciju“ što se danas vidi „od Turske do Poljske, gde vlast sa jedne strane nastupa iz pozicije zaštitnika koji stalno izmišlja opasnosti, svetske zavere i slično, dok s druge strane igra ulogu snabdevača privilegijama, radnim mestima, doktorskim titulama, šta god treba i na taj način sebi obezbeđuje ostanak na vlasti“, rekao je Reljić.

Dodao je da to nije „specifično sprski ili crnogorski model“, već „proizvod tranzicionog modela“ u Istočnoj Evropi koji je ljude razočarao, jer im nije im ispunio osnovno očekivanje iz devedesetih: „da će biti isti Evropljani kao Francuzi, Nemci“.

Reljić je ocenio da je Zapadni Balkan već odavno integrisan i okružen zemljama je  EU i NATO.

„Ovaj region nije napolju, on je duboko u stomaku Evropske unije, koja politički treba da svari ovaj region, a to nije baš tako jednostavno“, ocenio je on.

„Ako vodeće zemlje-članice budu osetile potrebu da dokažu da jesu geopolitička sila, što je razlog što (predsednica Evropske komisije) Ursula fon der Lajen sada stalno govori o Zapadnom Balkanu, možda ćemo na kraju zbog toga videti jedan ubrzani pristup evrointegracijama, ali to je za sada tek spekulacija“, rekao je Reljić.