Retorikom se balkanski problemi ne rešavaju, samo se odlažu

Zvuči li to kao retorika iz prošlosti? To su naslovi članaka u prošlonedeljnim novinama. Ko je rekao da u istu reku dva puta ne možeš da uđeš?

Iako su Albanija, Kosovo i Srbija danas ekonomski i politički dalje nego što su bili 2003. godine, kada je samit EU u Solunu dao regionu Zapadnog Balkana jasnu evropsku perspektivu, duboko ukorenjeni nacionalizam i jednako duboko osećanje istorijske nepravde u balkanskim glavama i srcima uspeva i dalje da preživi. Pozivi na etnički čiste države, na „ujedinjenje naroda“ ispod zajedničke zastave sa dvoglavim orlom – da li belim ili crnim – periodično se ponavljaju, isto kao i apeli da EU odlučnije prihvati ulogu arbitra. Najnovije, međutim, sa obrnutom (izokrenutom?) paradigmom: „Ako nas ne prihvatite u uniju, ujedinićemo se sami duž etničkih izohipsi, što bi – zahvaljujući etnički izmešanom stanovništvu Balkana – značilo nametnuto otvaranje pitanja granica praktično među svim državama regiona uzajamno“.

Iz situacije u kojoj su se države Zapadnog Balkana do sada pretvarale da veruju obećanju evropske perspektive, a mi u EU smo se pravili da verujemo u ozbiljnost napora vlada tih država da ispune obaveze koje su utvrđene za proces pristupanja, naglo dolazimo do stanja koje se ne može nazvati drugačije nego ucena. Govori se da je najveći problem čoveka to što je samo ponekad sposoban da vidi dalje od svog nosa. To ne važi samo za pojedince, već i za grupe ljudi, za predstavnike naroda u lokalnoj domaćoj i evropskoj ili svetskoj spoljnoj politici. Mi kao Evropska unija smo malo kratkovido dozvolili da nas sateraju u poziciju u kojoj se od nas zahteva da izdajemo klupske legitimacije, ali ne na osnovu merodavnog ispunjavanja kvalifikacionih uslova, već na osnovu pretnji. Slično kao da učenik sedmog razreda, neustrašiv i jak, pošto-poto insistira da uđe u školski fudbalski tim inače će zapaliti školu.

Razumljivo, putera ima i na našoj kolektivnoj evropskoj glavi, a retorika Edija Rame i Hašima Tačija poslednjih dana – iako alarmantna – rezultat je toga da smo Zapadni Balkan poslednjih godina prvo ubedili u našu nezamenljivu ulogu pri rešavanju problema, a zatim smo region ostavili da se snalazi sam. Evropska unija je dobrovoljno (pod pritiskom drugih kriza) ispraznila region, koji je bio i jeste za nas prirodno okruženje.

Rešenje, po mom mišljenju, nije više Balkan u EU, barem ne dok pojedine države u indeksu ne ispune sve predispitne obaveze. Rešenje je više EU na Balkanu, aktivniji rad u pojedinim državama, regionima. Možda je krajnje vreme da na tlu evropskih institucija napravimo poseban organ koji bi se time bavio. Ako može MMF da ima misiju koja redovno direktno na terenu ocenjuje ispunjavanje kriterijuma za pružanje pozajmica, možda bismo trebali da se zamislimo da li imamo snage – jer u našem interesu sa gledišta poslednjih dešavanja sigurno jeste – da stvorimo misiju EU koja bi sa pojedinim državama radila, ne periodično ili na ad hoc osnovi, već kontinuirano.

Opomenama i retoričkim vežbama iz Tirane, Prištine, Beograda ili Brisela se zaoštravanje odnosa na Zapadnom Balkanu ne rešava, samo se odlaže.