Retro je u modi – reciklaža političkih ideja u Srbiji

I jedni i drugi pokušavaju da već oprobanim metodama dobiju bolji rezultat nego njihovi prethodnici.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kojeg skromne ustavne nadležnosti ne sputavaju previše u obnašanju vlasti, posle dvomesečnih protesta nezadovoljnih građana širom Srbije odlučio se za turneju po zemlji koju vodi njegova Srpska napredna stranka, kako bi objasnio šta je to dobro što je urađeno poslednjih godina, ali i šta tek nameravaju da urade. Kampanja nazvana “Budućnost Srbije”, onako kako je najavljena, reklo bi se da je, ako ne pokušaj kopije, onda makar inspirisana turnejom “Srbija na dobrom putu”, koju je 2002. godine vodio tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić.

Opozicija je, s druge strane, odnosno njen veći deo, uspela da sastavi dokument, koji je nazvala Sporazum s narodom, a u kojem se, između ostalog, navodi da se potpisnici sporazuma, obavezuju da nakon što se izbore za slobodne izbore i pobede na njima, obrazuju vladu stručnjaka, sa oročenim mandatom od godinu dana, koja bi u tom periodu trebalo da obezbedi vladavinu prava u Srbiji, nezavisno pravosuđe, zaštitu regulatornih tela od stranačkog uticaja, lustraciju, ispitivanje porekla imovine, uvođenje specijalnog tužioca za korupciju, organizovani kriminal i trgovinu uticajem, poštovanje prava na lokalnu samoupravu, utvrđivanje kriterijuma za izbor javnih funkcionera…

Redizajnirani model

Tako su političari u Srbiji preuzeli recept modnih kreatora – uzmi nešto što se nosilo pre najmanje 15-20  godina, recikliraj i lansiraj kao novi trend.

Naime, Sporazum s narodom iz 2019. Saveza za Srbiju i drugih opozicionih stranaka koje su ga potpisale, neodoljivo podseća na Ugovor s narodom iz 2000. Demokratske opozicije Srbije (DOS), programom sa kojim je došla na vlast, ali koji dobrim delom nije ispunila kako je obećala.

Na primer, usvajanje zakona koj bi zabranio svim poslanicima i članovima vlade gomilanje funkcija tokom mandata, zabrana članovima vlade da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama, smanjenje broja ministarstava za trećinu, kao i uvođenje obaveze ministrima i poslanicima da na dan stupanja na dužnost objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje porodice.

Može li se onda redizajniran model ponovo “prodati” biračima i može li krajnji rezultat biti drugačiji?

Politikolog i profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu Duško Radosavljević, za Al Jazeeru kaže da mu pomenuti dokument više liči na nesporazum s narodom.

“Taj nesporazum s narodom politička klasa u Srbiji odavno ima. I iako je politička klasa podeljena na opoziciju i na vlast, očigledno je da isti politički obrazac postoji kod oba ta krila političke kaste u Srbiji”, kaže Radosavljević, dodajući da sve što je napisano u Sporazumu s narodom “vuče na mnogobrojna dosadašnja zahtevanja i zaklinjanja mnogobrojnih političkih opcija koje su jurišale na vlast ili je branile”.

Pitanje čestitosti

“Ove ideje koje su ponudile opozicione stranke, moraju biti program svake stranke. To je pitanje čestitosti. Pa, naravno, da treba vladavina prava, pa, naravno, da za one koji su zgrešili treba lustracija, naravno da lopovi treba da idu u zatvor, naravno da su nam potrebne nezavisne institucije. Pa to su problemi koje je odavno trebalo rešiti. Ali ovde se ne vidi šta je cilj. Nedostaje rad na budućnosti Srbije u narednih 50 godina, šta je to što bi zadržalo stručnjake mlađe i srednje generacije. Ne vidim evropsku perspektivu Srbije. Imate poštovanje prava na lokalnu samoupravu, ali ne i decentralizaciju Srbije”, kaže Radosavljević.

“Svi ljudi ili svi politički akteri koriste ono što su im dostupna politička sredstva i taktike pozivajući se na neko prethodno iskustvo sa ovog terena, a onda se pokaže da se ponavljaju neki marketinški obrasci. Opozicija sa realno malim kapacitetima može da uradi nešto što govori da je spremna da sasluša stav građana, a to je ova vrsta reciklaže DOS-ovog Ugovora sa narodom”, kaže profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Zoran Stojiljković.

Međutim, na pitanje da li iste tehnike i modeli mogu dati drugačije rezultate, Stojiljković kaže da mogu, jer su okolnosti bitno drugačije danas nego pre dvadesetak godina. A takve okolnosti, izgleda da baš i ne idu na ruku ni opoziciji ni vlasti.

“Primera radi, Sporazum s narodom mora biti mnogo konkretniji i pokazati da su njegovi autori shvatili da mehanizmi uticaja danas jesu takvi da više jednim papirom ne može da se dobije poverenje, a da se  građani vrate na političku marginu”, smatra Stojiljković i dodaje da je potrebno operacionalizovati ideju ekspertske vlade i oslušnuti komentare koji pokazuju da opozicija sada nema ni približno ono poverenje koje je DOS imao 2000. godine.

“Sporazum u startu otvara nekoliko pitanja – da li je za ekspertsku vladu dovoljno godinu dana da uradi ono što se za 20 godina nije uradilo, da li je ekspertski sastav vlade trajna garancija ili će se ponovo pojaviti stare, ali presvučene političke elite? Postoji mogućnost da se stvari mogu promeniti za par meseci i da građani još tokom mandata te prelazne vlade ili nakon nje neće hteti da vide neke ljude na izvršnim političkim funkcijama”, objašnjava Stojiljković.

Političari sa manjkom kredibiliteta

Na pitanje je li deo problema sa sporazumom i to što među njegovim potpisnicima ima ljudi koji su već bili u prilici da ostvare ono za šta se sada zalažu, profesor Radosavljević odgovara da među njima svakako ima onih koje je vreme pregazilo, kao i njihove ideje, a nedostaje im i kredibilitet.

On navodi da mu Sporazum s narodom liči na pismo o namerama, a namere se, ističe, često pišu u skladu sa očekivanim rezultatom na izborima. “Problem je implementacija”.

“Do sada nijedna vlast, osim u naznakama Đinđićeve, nije pokušala da menja stvari u Srbiji. I kad su usvajani neki reformski zakoni,  to se najčešće dešavalo zbog pregovora sa Evropskom unijom, ali na nivou da zadovolji minimum evropskih standarda, a da je faktički nesprovodivo u državi. Ovde nema evrozanesenosti, postoji ili evroracionalnost ili evroprevara. U toj situaciji ne vidi se ni da je onaj ko nudi neku drugu varijantu stvarno rešen da to i uradi”, kaže Radosavljević.

Desetine hiljada građana koji protestuju poslednjih nedelja rekli bi i da se ne vidi ni da je aktuelna vlast rešena da ispuni svoja obećanja – od prekida prakse partijskog zapošljavanja, obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom, slobode medija, prava radnika i niza drugih. Pitanje je onda može li predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojom tek započetom kampanjom uspeti da ih ubedi da je Srbija na dobrom putu, kako je to pre 17 godina pokušao da učini Zoran Đinđić.

Dijalog i aplaudiranje vođi

“Đinđićev pokušaj da ljudima objasni reforme je bio tragičan. U ono vreme su najžešći protivnici Zorana Đinđića su bili oni koji su ga kasnije “pravili od blata”. Tada su mediji bili pozvani da kritikuju vladu više nego ikad od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji. Danas imamo pomalo paradoksalnu situaciju da čovek i stranka, koji imaju uz sebe gotovo sve velike medije, kreću u kampanju da građanima objašnjavaju nešto, iako su gotovo 24 sata na televiziji. To nije objašnjavanje, to je klasična izborna kampanja, što ona Đinđićeva nije bila”, kaže Radosavljević.

Ipak, i tada kada je Đinđić krenuo po Srbiji da, kako je govorio, čuje šta narod ima da kaže vladi i sada kada Vučić odredi jedan dan da prima građane i rešava njihove probleme ili krene po gradovima da ih obavesti o uspesima svoje vlasti, ovakve poteze vlasti pratila je određena doza sumnje da je reč o političkom marketingu. Iako će se mnogima poređenje učiniti uvredljivim, ostaje zabeleženo da je vlast i onda i sada slično odgovarala na kritike:

„Sigurno je da vlada neće odustati od svojih reformi. U ovom trenutku imamo snažnu propagandu onih koji žele da dođu na vlast kritikujući Vladu Srbije i onih koji se istinski odupiru promenama, ali nikada ne navode šta je stvarna alternativa”, govorio je te 2002. godine Žarko Korać, jedan od sedam potpredsednika Đinđićeve vlade (u Ugovoru s narodom pisalo je da ih neće biti više od tri).

„Od njih, osim „Vučiću, pederu“ i ostalih uvreda, dosad nismo čuli ništa, ni šta bi bio novi program, niti najmanju ideju kako da građani Srbije žive bolje“, kaže za opoziciju 17 godina kasnije aktuelni potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Stefanović.

Ipak, ako su argumenti odbrane i bili slični, pristup je bio drugačiji.

“Te dve kampanje se ne mogu porediti. Moj utisak je da je Đinđić fanatično voleo da mu se postavi pitanje gde će on moći naširoko da objasni nešto nekom s kim se ne slaže. A ovde nema neslaganja, ovde morate da aplaudirate. Sumnjam da će se naći neki penzioner koji će da ustane i pita Vučića: ‘Izvinite, četiri godine ste mi uzimali od penzije, kako mislite to da mi nadoknadite?’. Ono sa Đinđićem je bio pokušaj uspostavljanja dijaloga, ne uvek uspešan. A ovo sada je pokušaj dostizanja 100 odsto birača na izborima”, objašnjava Radosavljević.

Efekti repriziranja

Ni profesor Stojiljković ne veruje da će stara forma u kojoj vlast obilazi regione i saopštava stvari, ali niko ne postavlja pitanja, čak i postojeće pristalice ubediti da se stvari kreću na bolje. A na pitanje, zašto se Vučić odlučio na takav potez, kada o planovima i rezultatima već godinama gotovo svakodnevno govori posredstvom medija, odgovara da se jedan od razloga krije i u protestima koji se održavaju širom Srbije.

“Na ovaj način može da preuzme inicijativu, da pokuša da stvori utisak da takozvana ‘tiha većina’ nije na protestima, nego da podržava njegovu politiku, može da napravi manifestacije koje pokazuju značajan broj”.

Par meseci nakon završetka kampanje “Srbija na dobrom putu”, dobro misljenje o tome šta radi Vlada Srbije, kako je pokazalo tadašnje istraživanje Centra za proučavanje alternativa, imalo je svega 14 odsto ispitanika. Ipak, nezahvalno je procenjivati kakvi bi bili konačni efekti te kampanje, kao i rezultata rada Đinđićeve vlade, budući da je njen premijer ubijen na polovini mandata.

Što se tiče efekata repriznih izdanja Ugovora s narodom i kampanje po Srbiji, oni će, kaže Stojiljković, zavisiti od uverljivosti aktera i promenjenih okolnosti. “I jedni i drugi bi morali da pokažu da su nešto naučili i da građani Srbije nisu roba za jednokratnu upotrebu”.

Zvuči jednostavno, ali mnogi političari u Srbiji već godinama pokazuju da im ova lekcija “leži” uglavnom dok su u opoziciji.

Tekst preuzet sa Al Jazeera