Rodoljub Šabić: Pregovori vlasti i opozicije su samo gluma

I zato je to što zovemo dijalog zapravo samo gluma, šmira dijaloga, igrokaz namenjen pre svega stranim posmatračima. Podrazumevaće otezanje unedogled i eventualno, nekakve ustupke, onda kad ih, zbog kratkog vremena do predstojećih izbora neće biti moguće efektuirati – ocenjuje u razgovoru za Danas advokat Rodoljub Šabić, bivši poverenik za informacije od javnog značaja, u odgovoru na pitanje da li veruje u uspešnost dijaloga o izbornim uslovima između vlasti i opozicije, uz posredstvo EU.

* Kako ocenjujete izjave predstavnika vlasti uoči dijaloga, odnosno da li predstavnici opozicije imaju sposobnost i kapacitet da odgovorno odigraju svoju ulogu?

– SNS je saopštila imena njenih predstavnika, likova koji ljude sa kojima bi trebalo da razgovaraju nazivaju lopovima, tajkunima, narko dilerima a nezavisne medije i svakog ko misli svojom glavom, izdajnicima i stranim plaćenicima. Nadam se da će s druge strane biti pristojniji ljudi sposobni da se prema toj ulozi odnose odgovorno. Ali paradoksalna istina je da su za ishod dijaloga lični kvaliteti učesnika zapravo nebitni. Realnost je ponižavajuća ironična, a tok i ishod pregovora u krajnjoj liniji će zavisiti od volje i raspoloženja jednog čoveka.

* Kako komentarišete stavove koji govore u prilog tome da sa predstavnicima vlasti ne bi nikada seli za sto da o bilo čemu razgovaraju, kamoli o najtežim problemima koji karakterišu prirodu aktuelnog režima?

– U privatnom životu čovek može birati sa kim će da seda za sto. U javnom, ako zastupa interese mnogih drugih ljudi, je drugačije. Čak i u ratu se razgovara sa neprijateljima, normalno je da se u politici razgovara sa protivnicima. I nije problem da strane svoje predstavnike biraju ne vodeći, bar ne nužno, računa o tome koliko se dopadaju drugoj strani. Problem je teško zatrovana politička atmosfera, diskurs poremećen do besmisla, neodrživ, jalov, kojim dominira mržnja. Šanse da izrodi nešto korisno i dobro su minimalne.

* Da li smatrate da bi, s obzirom na ideološke razlike, opozicija na predstojećim izborima trebalo ide u više kolona? Ili, pak, mislite da je situacija takva da je neophodno jedinstvo svih, na svim izbornim nivoima, kako bi se oborila Vučićeva vlast?

– Krajnje pojednostavljeno, formula na kojoj se režim održava podrazumeva kontrolu četvrtine biračkog tela koju, milom ili silom, uvek izvodi na izbore. Pri apstinenciji od oko 50 odsto četvrtina postaje polovina. Ako se druga polovina, zbog nesloge koju režim pothranjuje atomizira i mnoge opcije ostanu ispod cenzusa, a njihove glasove po D’Ontovom sistemu podele drugi, četvrtina dobije dve trećine poslanika. Režim ne može osvojiti više glasova, odnosno, ako je izlaznost veća od 50 odsto, pobeda opozicije je realnija. Glavni zadatak opozicije je da na izbore izađe što više birača. Ne verujem da jedna kolona ima sinergiju potrebnu za to. Pre je ima raznovrsnija ponuda uz ukrupnjavanje srodnih opcija jer ideja o više opcija isključuje avanturizam. Svako ko ide sam, mora osvojiti cenzus, u suprotnom radi za režim. Naravno, ovo važi za parlamentarne izbore i beogradske, s predsedničkim izborima stvar stoji drugačije. A i tu bi šanse Vučića, praktično sigurnog pobednika u prvom krugu, u drugom, ako bi veća izlaznost dovela do njega, bile bitno drugačije.

* Verujete li onda u mogućnost da se opozicija dogovori o zajedničkom predsedničkom kandidatu?

– Teško se dogovaraju i oko stvari oko kojih bi bukvalno morali, na primer oko bezuslovnog i potpunog međusobnog nenapadanja. Dogovor, bar oko najvažnijih stvari je ispit njihove odgovornosti i prema građanima i prema sebi, za neke od njih to je uslov opstanka na političkoj sceni.

* U javnosti se mogao steći utisak da podržavate opciji koju zastupa Ne davimo Beograd. Da li planirate da se u budućnosti više javno angažujete oko te inicijative?

– NDB je ono za šta verujem da je Srbiji neophodno. Nova lica, ljudi bez tereta iz prošlosti, ljudi koji sa okruženjem, uključujući i protivnike, ne komuniciraju kao uličari. Ne bave se politikantskim mistifikacijama već stvarnim životnim problemima društva i veruju u autoritet znanja, struke i prava a ne u politički voluntarizam. Vredni, što su pokazali nizom akcija na terenu i hrabri i dosledni jer ih nije pokolebao ni višestruki maltretman kome su, uz zlopotrebu organa bezbednosti i pravosuđa, kontinuirano izloženi. Često sam podržavao njihove ideje i aktivnosti, činiću to i ubuduće, još aktivnije.

* Da li biste eventualno prihvatili kandidaturu za predsednika ili bar razmislili o toj ponudi ako bi vam je ispostavila politička opcija poput NDB?

– Kao poverenik bio sam izložen prljavoj kampanji vlasti, plasiranju insinuacija i laži, čak i pretnjama po život. Glavni cilj kampanje je bio diskvalifikovanje aktivnosti Poverenika koje su ukazivale na lopovluk, korupciju, kršenje prava od strane vlasti, to da ih, iako su bile zasnovane isključivo na zakonu, „objasne“ mojim navodnim političkim ambicijama. Proglašavali su me za kandidata za gradonačelnika Beograda i kandidata za predsednika, za osnivača novog političkog pokreta ili stranke, za novog lidera opozicije, za šta sve ne. Odlazeći sa funkcije rekao sam da, štiteći integritet institucije poverenika, nisam prihvatao predloge za kandidaturu i da političku funkciju neću prihvatiti ni po isteku mandata poverenika. I dodao da ću se politikom baviti na način koji smatram pravom i obavezom svakog građanina – javno ukazujući na korupciju, kriminal, diletantizam, bahatost i glupost vlasti. Do danas taj stav nisam promenio.

* Dragan Đilas je nedavno izjavio da ako dijalog o izbornim uslovima propadne, slede masovni protesti. Mislite li da je, s obzirom na iskustvo od letos, kada je policija primenjivala brutalnu silu nad demonstrantima, moguća pobuna naroda koja bi bar ličila na revoluciju i u kojoj bi se našli građani spremni da dobiju batine i žrtvuju se za bolju budućnost i oslobađanje od diktature?

– Ne znam da li SSP ili neka druga opoziciona stranka raspolaže resursima potrebnim za pokretanje, organizovanje i vođenje masovnih protesta u slučaju neuspeha dijaloga. A nisam uveren da bi, sam po sebi, neuspeh dijaloga odmah doveo do spontanih, masovnih demonstracija građana. A u spremnost vlasti da ponovno primeni brutalnu silu i van okvira dopuštenih zakonom tiče, ne treba sumnjati. Niko od aktera čak i najtežih prekoračenja ovlašćenja u događajima prošlog leta nije snosio nikakvu odgovornost a ministar policije nedavno je „spontano“ poručio, uprkos činjenici da predsednik nema nikakvih ovlašćenja da bilo šta naređuje žandarmeriji, „žandarmerija će postupiti po svakom naređenju predsednika“. Ali nezavisno od toga nešto je očigledno. Stanje u zemlji nije dobro, relevantni pokazatelji govore da u poslednjih osam godina Srbija kontinuirano nazaduje u svim za demokratsko društvo vitalnim oblastima kao što su funkcionisanje pravne države, ljudska prava i sloboda medija. I ekonomija je u problemima, dug zemlje je dvostruko veći nego pre osam godina a, uprkos svakodnevnim propagandnim saopštenjima vlasti o rastu BDP, Srbija je u osmogodišnjem periodu po ukupnom rastu BDP najslabija u regionu. Korupcionaške afere su svakodnevne, organizovani kriminal i sprega s vlašću su zastrašujući. Da ne nabrajam dalje, svi ovi „rezultati“ govore isto – neodrživo je da se u 21. veku državom upravlja bez zakona i institucija, na način vladara samodržaca iz 18. ili 19. veka, voluntaristički, bez uticaja javnosti i struke. Egzistencijalni interesi društva nalažu da to prestane, a na svakog ko to odbija da shvati, odnosi se ona stara Kenedijeva sentenca: „Ko mirnu revoluciju čini nemogućom, nasilnu čini neizbežnom.“

* Postoje izraženi kritični glasovi kojima je povratak „stare ekipe“ na vlast noćna mora, doduše, manja od trenutne u kojoj figurira autokratija aktuelnog režima. Verujete li da je moguće da oni sruše Vučića?

– To što nam se događa „nije palo s neba“ nego je konsekvenca procesa započetog pre dvadesetak godina, koji je umesto ubrzane demokratizacije i izgradnje modernog pravnog poretka i institucija doneo opasan surogat demokratije, suštinski nedemokratsku, partokratsku dominaciju nad državom i društvom koja je iz godine jačala. Sada doživljavamo kulminaciju tog procesa, istina u razmerama i oblicima koji su do dolaska ove vlasti bili teško zamislivi, ali „stare ekipe“ svakako snose veliki deo odgovornosti za to. I činjenica da se nisu dovoljno jasno i samokritički odredili prema svojoj odgovornosti za postupke u prošlosti je ozbiljan izvor frustracija za veliki deo biračkog tela. Neophodna je nova snaga, „stare ekipe“ ne mogu da ga sruše ali mogu i imaju obavezu da daju doprinos demontaži autokratskog režima i poretka.