Ozbiljnost nacije pokazuje se u ozbiljnom tretmanu istorije – ozbiljne nacije čuvaju svoje spomenike, jer jedni govore o slavi, a drugi opominju na greške, treći ukazuju i na jedno i na drugo.
Italijani su sačuvali sve svoje spomenike od Rimljana do Musolinija i sačuvali su svoju istoriju. Mi smo sve svoje temelje porušili. Uklonili smo sve Titove spomenike i sada ponovo predlažemo da mu se podigne spomenik, jer smo u njegovo vreme tako dobro živeli. Osim Tita i bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević zaslužuje neko obeležje, pre svega zbog njegove uloge u raspadu Jugoslavije, borbi protiv nepravde prema srpskom narodu i odbrani vitalnih interesa od agresije, kaže za Danas Nikola Šainović, član Predsedništva Socijalističke partije Srbije i bivši haški osuđenik.
On smatra da su Miloševićevo vreme obeležile plime i oseke, a da je politika Srbije 90-ih godina bila utemeljena na realnostima, što potvrđuju i sadašnji događaji u Hrvatskoj.
Slažete li se sa Borislavom Jovićem da je 20. vek izgubljen za Srbe i Srbiju?
– Ne volim prejake reči i iz moje analize je već stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca, bilo stvaranje veštačke tvorevine koja istorijski nije imala utemeljenje.
Za Jovića Tito snosi najveću krivicu za raspad zemlje?
– U tako složenoj situaciji nema jednog krivca. Protiv sam premeštanja etikete sa jedno, na drugo ili treće ime. Ja sam bio član Predsedništva Centralnog komiteta i ne mogu da kažem kriv je samo Tito. Niti je Tito smislio socijalističku ideju, niti je Titova ideja Jugoslavija. Sve je nastalo pre njega.
Kao član Predsedništva Titovog Centralnog komiteta verovatno se sećate da li su se Srbi ponašali poltronski, kako tvrdi Jović?
– Imao bih sto razloga da se ljutim na one koji su učestvovali u pisanju Ustava 1974. godine. Ali šta god oni radili, Jugoslavija bi se raspala u kontekstu promene snaga 70-ih godina i jačanja izvornih nacionalizama, pre svega slovenačkog i hrvatskog, koji su rušili Jugoslaviju.
Zanimljivo je da se lider SPS Ivica Dačić tek sada, nakon deset godina, setio Miloševića?
– Dačić se svih ovih godina vodio namerom da očuva partiju. Uspeo je u tome i u onim momentima kada je ona „povodom Miloševića“ trebalo da bude zgažena. Očuvao je i važne elemente nacionalne politike prilagođene sadašnjem vremenu.
Zaslužuje li Milošević obeležje?
– Sliku o Miloševiću i proteklim događajima treba da gradimo na osnovu istorijskih događaja i činjenica, međunarodnih sporazuma, haških presuda i odluka ad hok i Međunarodnog suda pravde, jer samo na osnovu svih tih stvari možemo da gradimo realnu sliku o Srbiji. Već godinu dana citiram delove haške presude moje i drugih, jer mislim da su važne. Neki dan čitam Basaru o tome da li je Milošević oslobođen u Karadžićevoj presudi, gde on kaže da je to nevažan deo, a da je važna presuda. Posle toga nastavi da kreči po Miloševiću gde je poslednji put stao. To nije tačno, jer je u Hagu u kome je dominantna stvar presuda o zločinačkom poduhvatu, jedno od ključnih pitanja ko su učesnici zločinačkog poduhvata. Nije dokazano da su Milošević i (Jovica) Stanišić deo zločinačkog poduhvata. I Hagu je jedan Hag dovoljan. Kad Međunarodni sud pravde to takođe nije utvrdio u postupcima po tužbi Bosne i Hrvatske, onda smo mi poslednji koji to treba da zanemaruju.
Da li smo nešto naučili iz Miloševićevih grešaka?
– Miloševićevo vreme ima različite aspekte i njih treba staviti paralelno, ako želimo ozbiljno da gledamo na prošlost, kako bi nam ona bila učiteljica za budućnost. Pripisivati sve greške Miloševiću opasna je istorijska neistina koja pravi ozbiljnu štetu. Možemo da cenimo da li je Milošević u toj situaciji mogao da uradi nešto bolje ili nije u domenu strategije. Činjenica je, međutim, da je rat u Jugoslaviji počeo tako što je Savezno izvršno veće kojim je predsedavao Ante Marković donelo odluku o oružanoj upotrebi JNA u Sloveniji. Poraz JNA u Sloveniji je poraz Jugoslavije, sa jedne strane, i pobeda onih koji su bili ubeđeni da mogu da pobede JNA, sa druge.
Miloševićeve loše procene su ipak odredile našu sudbinu?
– Sudbinu je rešilo pitanje kretanja NATO-a preko naše zemlje na istok. Danas zato treba da gradimo demokratski kapacitete Srbije i da stavimo prioritet na to. Neutralnost kao naš strateški put nije lak, ali je ispravan.
Ima li istine u tvrdnjama lidera SRS Vojislava Šešelja da je Miloševića izdala njegova stranka dok je bio u Hagu?
– To Šešelj kaže. Činjenice govore da je Milošević bio predsednik SPS sve dok Ivica Dačić 2006. na kongresu nije izabran za predsednika. SPS je podržavao Miloševićevu odbranu, materijalno i kadrovski. Razmirice i neslaganje između Miloševića i aktuelnog rukovodstva nastale su zbog Miloševićeve pozicije zdravstvenog stanja. SPS mu to nikada nije zamerio. Ako se u nečemu nisam slagao sa Miloševićem, to je bio odnos prema rukovodstvu partije u zemlji, jer sam mislio da je najvažnije da partija opstane. Ispostavilo se da je strategija opstajanja partije ispravna, jer je SPS jedina partija iz 90-ih sa dvocifrenim rejtingom. Sve ostale su ili nestale ili su na ivici cenzusa.
Nije isti SPS nekad i sad?
– Floskula da je sve isto, a da samo njega nema ne stoji. Pogrešno je upoređivati Miloševićev autoritet sa Dačićevom pozicijom danas, jer ništa nije isto. Oni koji su imali simpatije prema Miloševiću treba da podupiru autoritet Dačića. Partija treba da ima svoje sutra, a kontinuitet socijalističke ideje je naš glavni zadatak i borba za socijalu državu.
I danas, 10 godina kasnije, mnoge stranke žive na račun Miloševića, kako one na vlasti, tako i u opoziciji?
– Mnoge stranke nastale su i profitirale na konto Miloševića. I sada posle njegove smrti nastavljaju istu potrošenu priču da je za sve kriv Milošević. Zato su na margini političkog spektra. Ta mantra nas je skupo koštala i košta nas i danas, a istorija to demantuje. Pogledajte Zagreb sa generacijama daleko posle Miloševića. Pričaju istu priču koju su pričali i 90-ih. Činjenica je da 20 godina posle Dejtona, uz sve unutrašnje probleme, Republika Srpska postoji i naša je istorijska dužnost da je dalje pomažemo .
Da li je deset godina dovoljno da se donese sud o politici Slobodana Miloševića?
– Deset godina je dovoljno da počnu da se donose prave ocene. Jedno od mojih iskustava je da se ne sme politika jedne države previše personalizovati, jer se na taj način potiskuje suština i mešaju uzroci i posledice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
