Sanda Rašković Ivić: Stiče se utisak totalnog nadzora

Pandemija virusom korona proglašena je još u vreme kada su u Srbiji ismevane mere koje se inače normalno preduzimaju u slučaju epidemija. Predsednik se cerekao pri pomenu „fejsbuk virusa“ najsmešnijeg na svetu, da bi svega nekoliko dana posle proglasio vanredno stanje, a nakon 48 sati od uvođenja vanrednog stanja proglasio i policijski čas i potpunu zabranu kretanja.

Uz to, prava salva zastrašivanja, biblijskih pretnji opštim pomorom i smrću ne silazi sa malih ekrana – kaže za Danas dr Sanda Rašković Ivić, poslanica, psihijatarka i psihoterapeutkinja, komentarišući situaciju u Srbiji koja se zbog korone virusa menja iz dana u dan.

Na pitanje koliko bombardovanje lošim i dramatičnim informacijama utiče na ljude, naša sagovornica odgovara da u vremenima velike nesigurnosti i strepnje pravi državnik treba da bude kao dobar otac. Da upozori na opasnost, ali da zaštiti, uteši i da nadu.

„Ovakvo Vučićevo ponašanje vidim kao nastavak predizborne kampanje. Ovo je korona kampanja. Niko više ne govori o aferama ljudi na vlasti, o lažima i promašajima. Svako strahuje za život svojih bližnjih i za svoj. Stariji ljudi kojima je zabranjeno kretanje se dovijaju kako da pribave namirnice, lekove, prošetaju kućne ljubimce. Osporeno im je da se viđaju sa decom i unucima. Stiče se utisak totalnog nadzora i atmosfera počinje da liči na Orvelovu 1984. Totalni strah, totalna kontrola, totalna izolacija. U ovom bezobalnom totalitarizmu pomalja se figura Spasitelja u liku Predsednika. Eto, spasao nas je od bankrota, spasao je Kosovo evakuišući srpske institucije sa KiM, a sada će da nas merama spase od pandemije i pomora koji preti“, objašnjava Rašković Ivić.

Ona napominje da joj se javilo nekoliko ljudi telefonski tražeći pomoć za sebe ili za svoju decu i supružnike. Anksioznost, nesanica, napetost, dekoncentracija, pa sve do paničnih napada, to su simptomi koje su mi ljudi javljali. „Ti simptomi su etiološki proizvod pumpanja psihotične atmosfere u društvu. Ovo je proizvodnja ludila. Znam da je stanje ozbiljno, ali se na nespretan način rešava. Informacije koje primamo sa orvelovskih „telekrana“, jer televizija baš na to liči, ne doprinose ni smirenju, niti osećanju zaštićenosti, niti nade. Sećam se dobro da za vreme bombardovanja nije bilo policijskog časa. Na vlasti su isti ljudi ili njihovi bliski saradnici. Šta reći do „situacija se intenzivira“, zaključuje Sanda Rašković Ivić.