I bolje ovako: Savet bezbednosti UN sprečio Rusiju da ponovo iskoristi „kosovski presedan“ u raspravi o bombardovanju Srbije

Predlog Rusije podržale su Rusija, Kina i Alžir, protiv nije bio niko, a 12 članica bilo je izdržano. Kao glavni protivnici ruskog predloga ispostavile su Francuska i Sjedinjene Američke Države.

Pogrešno bi bilo reći da je SB UN uspeo da Rusiju u potpunosti spreči u svojoj nameri, jer o NATO bombardovanju se govorilo u „raspravi pre rasprave“ koja je prethodila glasanju o ruskom predlogu.

Dok su Rusija i Kina govorile o „ilegalnoj agresiji“, odnosno „ilegalnom ratu“, SAD je isticala da je ova akcija bila „neophodna i legitimna da bi se zaustavilo etničko čišćenje na Kosova“. Francuski predstavnik isticao da se ova rasprava treba prekinuti i da se „istorija ostavi istoričarima“, da bi mu ruski kolega na to odgovorio da ovo nije istorijsko pitanje, jer je situacija na Kosovu i dalje deo agende SB UN, a da se stvar na terenu pogoršava.

Reklo bi se da je za Srbiju i dobro što do rasprave nije došlo – još jednom bi poslužila samo kao instrument za sprovođenje ruskih interesa. U celom narativu „NATO bombardovanjem je pogaženo međunarodno pravo, napravljen je presedan i sad sve može“ interesi Srbije i pitanje Kosova i Metohije su samo platforma, kako bi se na konto „kosovskog presedana“ reklo „pa kako može Kosovo, a ne mogu Krim i Donbas“ i „mi ne radimo ništa što nije Zapad učinio na Kosovu“.

Srbija od toga nema ama baš nikakvu korist, čak joj šteti, a to su i više puta potvrdili ovdašnji zvaničnici, pre svih predsednik Srbije. Da Rusiji zaista stalo da se govori o stanju na Kosovu i Metohije mogla je izabrati neki konkretan povod za raspravu na ovu temu, jer ovako zahtev je besmislen.

Zato i čudi reakcija ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, koji je uputio oštre kritike, rekavši da je odbijanjem da se govori o bombardovanju učinjen presedan, baš onako kako je i agresija na SR Jugoslaviju bila presedan. Čudi jer je Srbija bila uzdržana, odnosno nije se pridružila zahtevu Rusije da se o bombardovanju na sednici govori.

Ni francuski predstavnik nije u potpunosti u pravu. „Istoriju istoričarima“ zvuči cinično imajući u vidu da je reč o agresiji čije su posledice i dalje vidljive, i za koju, ne ulazeći u ovom trenutku u uzroke i konkretan povod, do danas niko nije odgovarao.

S druge strane, tačno je da raspravi o događaju od pre 25 godina nije mesto u Savetu bezbednost, već bi se o njoj moglo raspravljati u Generalnoj Skupštini UN.