Sazreva li svest građana da bez političkih partija nema političkih promena?

To delimično ili potpuno distanciranje od politike, političara i političkih partija generiše i konfuzne političke stavove i odnos prema politici i političkim ustanovama.

Antipartizam i apolitičnost građana vidljiva je jasno i na protestima „Srbija protiv nasilja”, jer su se i učesnici u velikoj meri distancirali od političara i stranaka, dok su i organizatori protesta, predstavnici dela opozicije, do sada prepuštali binu građanima.

Međutim, bez obzira na visok stepen antipartizma koji nalazimo u nasim istraživanjima, očito je da nema promena bez političara i političkih partija i da građani toga polako počinju da budu svesni.

Sociolog Srećko Mihailović, glavni istraživač Demostata, navodi da je teško govoriti o sazrevanju političke svesti kod građana bez dubljih i obilnih sistematskih istraživanja.

Međutim, on navodi da se na osnovu površnih utisaka može reći da postoji blagi trend povećanja saznanja građana o tome da bez partija u politici malo šta, ako i bilo šta, može da se učini.

Mihailović skreće pažnju na činjenicu da među protestantima ima dosta javnih ličnosti koji su antipartijski nastrojene i koje to svoje uverenje šire među okolinom u kojoj žive i u kojoj protestuju.

Uticaj tih ljudi, naglašava, ne treba potcenjivati.

„Mene to podseća na bele listiće na nekim od prethodnih izbora, gde se jedan manji broj javnih ličnosti tako izjasnio, a onda su politički analitičari govorili da to nije strašno, da je to svega tri-četiri odsto, na nivou standardnog nezaokruživanja ponuđenih kandidata”, navodi Mihailović.

Previđa se značaj uticaja tih ljudi na druge birače, kao što se i sada potcenjuje uticaj antipartijski nastrojenih javnih ličnosti na protestu, smatra Mihailović.

Partije najoptimalniji način da se zahtevi građana pretvore u političke odluke

Političke partije su i dalje najoptimalniji način da se zahtevi i interesi građana pretvore u političke odluke.

Sa tom tezom saglasan je profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković, koji kaže da, iako nam se od „malih nogu” govori o krizi političkih partija, do sada nije pronađena bolja zamena za njih.

Ono što je potrebno je da političke partije budu odgovornije prema građanima, smatra profesor.

On kaže da građani treba da pronađu i druge instrumente političkog aktivizma, poput pokretanja inicijativa, referenduma, da učestvuju u političkom životu od lokalnog nivoa i da formiraju kritičku profesionalnu javnost.

„Bez takvog angažovanja građana se i političke partije isuviše lako kreću po polju svog delovanja, nisu ograničene ničim, pa to i izaziva apolitičnost i antipartizam”, navodi on.

Stojiljković smatra da paralelno sa sazrevanjem građanske svesti i kritičnosti ide i sazrevanje svesti da političke partije imaju ključnu ulogu u promenama.

„Nama su potrebne političke partije da bi iznele promene, ali ne ovakve kakve sada jesu”, kaže Stojiljković i dodaje da im nedostaje unutrašnja demokratska struktura, viši nivo odgovornosti prema biračima i stav da je logika politike da bude uspešna i relevantna i da artikuliše odgovarajuće stavove.

Profesor FPN kaže da su u hibridnim društvima poput našeg promena sistema i konsolidacija demokratije moguće kombinacijom nenasilnog protestnog otpora i političkih promena.

Protesti moraju biti dobro organizovani i vođeni i moraju se ticati ključnih potreba građana, a potrebna je i dobra politička infrastruktura, odnosno partije koje mogu uverljivo da iznesu te promene.

Stojiljković navodi da se politički protesti, ukoliko njihovi zahtevi i agenda nisu dovoljno precizni i ukoliko posle izvesnog vremena ne postoje politički instrumenti da se ta agenda ostvari, dožive svoju inherentnu tragiku.

To znači – ostvarili se zahtevi ili ne, protesti umiru ako se ne pretvore u celovitiji pokret, koji ili preuzimaju postojeće političke partije ili se stvaraju nove.

Političke partije malo rade na sazrevanju političke svesti građana

Političke stranke u Srbiji, posebno opozicione, ne rade dovoljno na sazrevanju političke svesti građana o tome da su upravo partije te koje mogu da dovedu do promena koje deo građana želi.

„Kao da očekuju da će to samo od sebe da se desi, da narod shvati da bez partije ne može”, kaže Srećko Mihailović za Demostat.

On navodi da se za današnje opozicione partije, za gotovo većinu ili sve, može reći da malo, nimalo ili nedovoljno rade na komunikaciji sa građanima.

„Oni nemaju kontakt sa biračima, oni očekuju da će se njihov posredan uticaj odraziti na polje birača, a nemaju forme komunikacije koje bi omogućile taj posredan uticaj. Jer televizije i gotovo svi mediji su na drugoj strani. Otuda je ta komunikacija slaba”, navodi on.

Ističe i da predstavnici dela društvene inteligencije, koja bi mogla da odigra važnu ulogu u političkim promenama, u većini slučajeva nisu u neposrednoj vezi sa strankama.

Kako kaže, političke partije se često i gotovo nesvesno distanciraju od inteligencije.

S druge strane, inteligencija se s prezirom odnosi prema političkim partijama i neće da se meša, misleći da im je to ispod časti.

„U takvoj situaciji, ni jedna ni druga strana ne čine ništa na uspostavljanju međusobnih kontakata koji bi mogli da omoguće neke probne rezultate u razumevanju aktuelne situacije u zemlji, stranačke metodologije, taktike i strategije u borbi za uspostavljanje demokratskih ustanova, jednog sistema u kojem postoje institucije koje funkcionišu na osnovu zakona i pravde, a ne na osnovu volje partija”, kaže Mihailović.

I Stojiljković smatra da je potreban produktivan dijalog političkih partija sa predstavnicima intelektualnih krugova.

On, međutim, kaže da kritički nastrojeni intelektualci iz oblasti humanističkih nauka, ali i eksperti za pojedine oblasti, poput digitalizacije ili ekologije, nisu baš najbolji partijski vojnici, jer partije hoće disciplinu i ponašanje u skladu sa partijskom direktivom.

Uticaj antipartizma

Mihailović navodi da izraženi antipartizam ima veliki uticaj na političko ponašanje pojedinaca kad je reč o sopstvenom političkom aktivizmu, ali i podršci pojedinim opcijama, između ostalog i u raspodeli biračkih glasova.

O tome svedoči relativno visok postotak apstinenata, ljudi koji ne izlaze na izbore.

Među njima nisu samo građani koji su nedovoljno politični ili nedovoljno uključeni u politiku ili ljudi koji su se distancirali od politike jer u njoj ne vide nekakvu korist za sebe.

Tu je sve veći broj ljudi koji su razočarani u politiku i njihov politički stav je da partije ne mogu ništa da učine na promeni stvarnog stanja stvari, zbog čega i ne izlaze na izbore.

Profesor Stojiljković smatra da se relativno rašireni antipartizam ogleda u stavu da se partije vode samo svojim interesima, da političari zaboravljaju šta su obećali u kampanji i da nisu osnov za radikalne promene.

Kada izađu na izbore-sigurno neće glasati za Vučića

Sociološkinja i bivša političarka Vesna Pešić kaže za Demostat da su građani Srbije apolitični i da gaje negativna osećanja prema partijama jer su do sada često bili razočarani.

Ona navodi da su istraživanja pokazala da postoji oko 30 odsto građana Srbije koji su proevropski orijentisani, ali da se upravo u toj grupi primećuje visoka apstinencija, što je, prema njenom mišljenju, problematično.

Apstinencija upravo tih birača vodi ka slabljenju opozicionih partija, jer građani koji su na liniji poliitke aktuelne vlasti izlaze na izbore.

Govoreći o protestima, Vesna Pešić navodi da ti ljudi sigurno nisu glasači vladajućih stranaka i da su protiv Aleksandra Vučića, ali da je teško proceniti kome bi iz opozicije dali svoj glas.

Ona navodi da ti građani sigurno znaju da će izaći na izbore kada do njih dođe i da je sigurno da ti ljudi koji su bili na ulicama od samog početka neće glasati za vladajuće opcije.

Kaže i da će se tek videti kako će se protesti odvijati od jeseni, da li će se masa građana vratiti na ulice gradova u Srbiji.