Tuđman je pozvao Krajišnike da slobodno ostanu i da im se neće ništa dogoditi, kada je počela vojna akcija “Oluja”, i onima koji su išli glavnim putevima zaista se ništa nije dogodilo ali svi koji su ostali su pobijeni po selima, priseća se za naš list povodom godišnjice vojne akcije “Oluja” dugogodišnji novinar Politike Đuro Đukić.
Nekada je živeo u Sisku a od 1995. godine i nemilih događaja u Krajini Zrenjanin mu je novi dom. On ističe da javnost i dalje ne zna celu istinu o ratnim dešavanjima u Krajini, da dosta ljudi misli da su Srbi započeli rat jer im tamo nešto nije odgovaralo ali, kaže Đukić, rat je započeo tako što je Hrvatska napala Krajinu, koja je bila u Unprofor zoni.
– Nisam čekao da neko na nas uperi oružje, gledao sam da prvo sklonim decu u Beograd kod sestre čim su napetosti počele. Dugo vremena sa kao dopisnik beogradske štampe bio označen, proganjan, dobijao sam otvorene pretnje i nisam želeo da deca kroz to prolaze. Najpre sam sklonio troje dece, potom kada je postalo očigledno da se ide ka sukobu, sklonio sam se i sam. Te 1995. godine vozio sam, sećam se, starog oca sa kateterom kolima a majka je sa rodbinom došla traktorom u tom vihoru koji je nastao. Najteže mi je bilo njih da gledam da kroz to prolaze, ne samo što su bili stari već i zbog toga jer im se sudbina ponavljala. Znate, kolege su me upozoravale i stvarno je došlo do toga, na kraju, da moramo sve da napustimo – objašnjava Đuro Đukić.
On kaže da mu je najteže bilo to što su njegovi stari roditelji morali da ponovo preživljavaju ratne strahote, koje su obeležile njihov život i u Drugom svetskom ratu.
-Moji roditelji su ratna siročad, roditelje su im, pred njihovim očima, ubile ustaše. Onda su doživeli da ih mlatretira i srpska paravojska a posle i hrvatska parapolicija u crnim uniformama, sa velikim znakom U na košuljama. Njima je to bio znak da se nešto ozbiljno dešava, imali su dovoljno svojih loših iskustava i znali su da moraju da se sele. Moja tetka i očev brat bili su u Jasenovačkom logoru, a tetka je zahvaljujući Dijani Budisaljević preživela, da bi 1995. godine morala, zbog Oluje, ponovo da beži. Preminula je u Americi, gde je živela poslednje godine svog života i pokušavala da nađe mir – priča Đukić.
Kolega Đuro Đukić kaže da je i sada, četvrt decenije od tih događaja u Krajini, komplikovano odlaziti u stari kraj jer su i dalje na snazi hiljade potrenica protiv Srba.
-Novine su mene tamo proganjale, dešavalo se da mi priđu bivše komšije i kažu dobar si čovek ali što pišeš za Politiku, ne valja ti to. Pitao bih da li čitaju ten ovine ili neke moje tekstove a oni bi odgovarali da nikada nisu niti će uzeti u ruke ten ovine. Znam da je moja novina imala dobre i loše trenutke ali to ne znači da sad neko treba da me ubije – objašnjava Đuro Đukić.
Kaže da je za sve ove godine u Srbiji i dalje bez krova nad glavom, podstanar je a očekivao je bar razumevanje kolega, a donekle i razumevanje gradskih vlasti u Zrenjaninu koje mu do sada nisu omogućile da otkupi javni stan koji iznamljuje. U Banat je stigao jer ga je redakcija Politike rasporedila na to radno mesta iako mu se porodica prvobitno nalazila u Beogradu.
-Problem izbeglica je svetski, niko ne radi na tome da se izbegli vrate na svoja imanja, da koriste svoju imovinu, da povrate svoj mir. Mislim da se ovim problemom niko nije ozbiljno bavio a sada je, možda, već kasno – zaključuje Đuro Đukić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
