Sendviči što su nam ostali, svi će podelimo: Kako je srpski narod iz raznih mesta „spontano“ došao u Beograd da izrazi ljubav kineskom predsedniku

Njihov autobus, jedan od više od četrdeset koji su iz raznih mesta jutros dovezli srpski narod da „spontano“ izrazi ljubav kineskom predsedniku Si Đinpingu ispred Palate Srbija, bio je parkiran u Bulevaru Zorana Đinđića, pa su gospođe malo zalutale. U ćaskanju, pomažući im da se snađu, pitala sam ko ih je organizovao za ovaj put, gde rade i šta je u gajbi koju nose…

– Ostali su nam sendviči i sokovi od jutros, to je za povratak, ono što pretekne kad se vratimo, svi će podelimo – kaže starija gospođa, a u nastavku rečenice je prekida njihov vođa puta koji je naišao, dajući joj znak rukom da ućuti.

– Nema razgovora po ulicama, znate šta je dogovor – kaže ljutitim glasom.

Mesta okupljanja za građane iz Kragujevca, Topole, Smederevske Palanke, Velike Plane, Šapca, Stare Pazove, Zrenjanina, Bečeja…, bila su parkinzi u Bulevaru umetnosti (kod novog Merkatora i u poprečnim ulicama oko policijske stanice), delimično u Španskih boraca, i najviše u Bulevaru Zorana Đinđića oko Arene, odakle su ih njihovi lokalni organizatori sprovodili do Bulevara Mihajla Pupina i Palate Srbija, pa je u povratku, posle završetka ovog „spontanog“ događaja bilo dosta zbrke i lutanja da nađu autobuse kojima su došli.

– Radimo u Komunalnom preduzeću u Kragujevcu, šef nas je pozvao da dođemo u Beograd da podržimo našeg predsednika i, eto, tu smo, on je to zaslužio, a i kineski predsednik je veliki prijatelj našeg naroda – kaže jedan od dvojice Kragujevčana s kojima ćaskam dok im pokazujem kako da stignu do Bulevara umetnosti.

Na pitanje da li su dobili dnevnicu više za ovaj dolazak, i da li su možda članovi Srpske napredne stranke, Kragujevčanin odmahuje rukom.

– Samo sendviči za put, voda i sokovi, ja se vraćam da radim drugu smenu, i nije mi teško. Moramo da pomognemo zemlju – objašnjava.

Na ugao Španskih boraca i Bulevara Zorana Đinćića, gde je oko Arene parkirano dvadesetak autobusa, pristižu policajci i brojni članovi stranke u majcama SNS, koji usmeravaju građane da požure, jer im autobusi uskoro kreću.

– Koji je broj tvog autobusa? – pita me mladić sa kačketom SNS.

– Ja sam odavde, ne putujem – kažem mu.

– Pa šta tražiš ovde, što uzurpiraš parking – opominje me, i počinje da gleda podozrivo.

– Jesi ti od naših? – ispituje me.

– Nisam – odgovaram.

– E, pa vas doušnika svuda ima – mrmlja iznervirani SNS-ovac.

A ja sam se, zapravo, sasvim slučajno našla na ovom događaju: danas nisam išla u redakciju, kod kuće sam „skidala“ intervju s Draganom Mićanovićem, i otišla sam samo da kupim cigarete na trafici preko puta moje zgrade, u Bulevaru Zorana Đinđića, gde je u svoje slavno vreme bila redakcija Televizije B92. I prosto nisam mogla da odolim prizoru koji smo toliko puta preživljavali, i koji se od devedesetih godina i ere Miloševića potpuno zabarikadirao sa vlašću AV: iznajmljivanje građana iz unutrašnjosti Srbije, kao i iz Beograda, da za sendvič i sokove statiraju narod koji se „spontano“ okuplja zarad podrške nekome i nečemu, sve u zavisnosti od toga šta je u tom trenutku naredio glavni scenarista horor „sapunice“ koju živimo.

Današnji nadrealni dokumentarac u kojem je AV pokazao visokom gostu iz Kine Si Đinpingu da će „kao lider i predsednik velike sile svuda u svetu naići na respekt, ali nikada na takvo poštovanje i ljubav kao u našoj Srbiji, od srpskog naroda“, kako je izjavio, ni po čemu se nije razlikovao od svih prethodnih, osim možda po broju policajaca koji su obezbeđivali ovaj događaj.

Iako je i u ovom iznajmljivanju statista za „patriotske“ performanse vlasti sve bilo već toliko očekivano, pa i to da im predsednik AV nije objasnio „sitnicu“ da naše „čelično prijateljstvo sa bratskim kineskim narodom i Si Đinpingom“ počiva na kreditu od oko osamnaest milijardi evra, koliko dugujemo Kini, i da nema veze ni sa kakvom ljubavlju (osim prema diktatorskoj vlasti dvojice lidera), ipak se danas sve činilo „mlogo“ zabavno. I smešno, do suza…