Sergej Trifunović: Umetnost me spasava od ludila politike

Ti, u stvari, upadneš u depresiju kad sve prođe jer toliko se organizam napne da uradi sijaset stvari. Dani počinju u sedam ujutru, a završavaju se u dva posle ponoći. I tako mesec i po dana… Sličan je osećaj posle snimanja, ali je ovo bilo gore od bilo kojeg snimanja. Dosta se stvari izdešavalo i valjda zbog kompletne ove situacije sam pao u depresiju, nisam mogao da dođem sebi, da uopšte funkcionišem… Međutim, bilo je potrebno da prođe vreme, da to apsorbuješ, moraš da vidiš šta ti se desilo, gde je čaša puna, šta imaš u tanjiru, šta nemaš, za šta možeš da se uhvatiš, od čega možeš da kreneš… Od kada sam pre godinu i po dana dobio nagradu „Car Konstantin“ za najbolju mušku ulogu u filmu „Ajvar“, do danas, imao sam samo dva dana snimanja, kaže u razgovoru za Danas Sergej Trifunović, glumac i član Predsedništva Pokreta slobodnih građana, sumirajući godinu na izmaku. Trifunović je, podsetimo, podneo ostavku na mesto predsednika PSG-a zbog lošeg izbornog rezultata na junskim izborima. Nakon povlačenja s liderske pozicije, u septembru je izabran za člana Predsedništva PSG-a i za naš list otkriva da ima odličnu saradnju s novim predsednikom Pavlom Grbovićem.

* Zašto niste snimali više, zbog korone ili bavljenja politikom?

– Snima se više nego ikad, uglavnom serija. Mislim da je pola reditelja u autocenzuri, vode se razmišljanjem: „Bolje da nemam Sergeja Trifunovića nego da imam probleme.“ A druga polovina njih smatra: „On se sad bavi politikom, gluma ga više ne zanima“, što je za mene bilo i očekivano… Baš sam nedavno pričao sa prijateljem, pitam ga: „Što me nisi zvao da glumim“, a on mi kaže: „Pa, ja nisam ni znao da te više interesuje da glumiš.“ Jezivo… Pritom, ja nisam nikad bio bolji glumac nego sada. „Složilo“ se i iskustvo, i „kilometraža“ i sve živo… I nikad mi, baš zato što sam ušao u politiku, gluma nije bila potrebnija. Prvo da me čuva od tog ludila, da mi drži mozak ispunjenim. Svaka moja predstava otkako sam ušao u politiku je sve bolja i bolja, jer se grčevito držim za umetnost.

* Znači, gluma Vam je kao neki eskapizam?

– Da, bukvalno to. Baš mi treba moj posao. Od bavljenja politikom, što smatram svojom misijom, nemam ništa. Imam samo to da me pljuju, psuju, mrze, udaraju u glavu, da me nazivaju „Vučićevim“, a pritom ne mogu normalno ni da radim svoj posao. Tako da je to dupla šteta. Dakle, ovo je veoma težak period, ali ne želim da se moja priča doživi kao neka kuknjava, već kao reminiscencija i dijagnoza stanja u kojem se nalazimo. Ipak, takva iskustva ti dobro dođu – da vidiš gde si, ko si, ko su ljudi oko tebe, šta se dešava, kako ljudi reaguju u nekim situacijama koje nisu ni prijatne, već često i jako loše. Nekako sam ponosan na sebe što sam iz toga izašao jak i čvrst. Verujem da je ovo bio najzajebaniji period.

* A jeste li se razočarali u neke ljude?

– Davno je neko rekao, mislim Oto Bihalji Merin: „Divno mi je, ne očekujem ništa od ljudi“, zapravo od ljudi ne treba ništa ni očekivati. Ja ne očekujem ništa od ljudi generalno, i onda sve što od njih dobijem je super. Time, naravno, moje davanje nije ograničeno, jer mene davanje čini nekako srećnijim i boljim. Dakle, ne tražim da mi se bilo šta vrati. Ne mogu da kažem da sam se razočarao, ljudi se nekako smeste tamo gde pripadaju, pokažu kakvi su u raznim situacijama. Za neke mi jeste žao što su se poneli kako su se poneli. Voleo bih da su se bolje poneli. Nekako sam želeo da ih i dalje volim. Neki su me učinili tužnim, ali su zablistali neki drugi ljudi. To je uvek tako. Zablistali su neki nenadani, neočekivani ljudi. Sa nekima sam se iznenada povezao, i to je super. Bio sam do sada u različitim situacijama u životu i ukapirao sam da nikada nisam gurnut preko ivice, dobri bog mi to nikad nije učinio, nego ti tačno da onoliko koliko ti uzme. To je kao u kocki. Ja uvek kažem da je kocka jedini porok u koji nisam zagazio. Mi smo počeli da igramo poker na snimanju serije „Ono kao ljubav“. Mene su zaista deset godina učili da igram poker. I sad dolaze tamo Ljuba Bandović, Nikola Kojo, Srđan Miletić i ja bih se družio s njima, ali oni su igrali karte. I Kojo me nauči da igram poker za deset minuta, napredovao sam u toj igri. I onda odemo u „Kazinu“, igrao sam i rulet, desilo se da sam „bacio“ 20 funti na „17 crno“ i dobio sam 700 funti, ali sam pokupio pare i otišao, nisam igrao dalje. Ukapirao sam da onoliko koliko uložiš toliko ti se negde i vrati. E, tako je to i u drugim situacijama u životu.

* Da li ste posle svega zažalili što ste počeli da se bavite politikom?

– Apsolutno ne.

* Znači, opet biste sve isto ponovo, posle izbora nema kajanja?

– Tako je, posle izbora nema kajanja. To je odličan naslov. Ovo je misija. Ovi ljudi su ovde 30 godina, 30 godina oni nas jebu u mozak. Druga varijanta je da se iselim. Već sam živeo u Americi, ne pada mi na pamet da se opet selim. Ja volim ovu zemlju i želim da učinim sve da nam bude bolje. Tako da bih sve ponovio, iako ne bih ponovio neke greške.

* Kakvu saradnju imate sa novim liderom PSG-a Pavlom Grbovićem?

– Fantastičnu.

* Koja je Vaša uloga sada kao člana Predsedništva PSG-a?

– Predsedništvo je telo koje odlučuje o svemu, njegove odluke su se poštovale i dok sam ja bio predsednik. Ti si tu samo prvi među jednakima. Mi smo, između ostalog, želeli da pokažemo demokratičnost u organizaciji. Nije organizacija jedan čovek. Ti nemaš u parlamentarizmu u Srbiji takve slučajeve, uvek se partija ili pokret personifikuje u odnosu na lidera. Recimo, ne znam kako bi izgledala SRS da Šešelj nije predsednik, ili kako bi izgledala Skupština Narodne stranke da nije lider Jeremić nego neko drugi… Obrnut slučaj je Demokratska stranka, oni sad imaju dva predsednika, i postoje, zapravo, dve Demokratske stranke. Mi smo, ipak, „mlada“ stranka i nekako mi je bilo stalo da to ne bude „šou jednog čoveka“, da to ne bude Sergej Trifunović, dakle, predsednik ne odlučuje sam, o svemu odlučuje Predsedništvo. Ja sam, opet, jedini lider od koga se Politički savet ogradio dva puta. To se nije desilo u „novijoj istoriji“. Veoma je važno što je to jedna organizacija, koja funkcioniše i kad je neko drugi predsednik. Pavle i ja smo hteli da se kandidujemo obojica, pa ko pobedi da onaj drugi ostane tu kao njegova desna ruka, ali to je po Statutu bilo nemoguće, jer onaj ko se kandiduje za predsednika ne može da uđe ni u jedno drugo telo, postaje automatski običan član. Kapiram da smo jednako važni za Pokret i Grbović i ja. Zaista ne znam šta bih radio bez Grbovića. I onda sam ja rešio da se ne kandidujem ponovo za predsednika, već sam kasnije izabran za člana Predsedništva. Pavle je bio i potpredsednik dok sam ja bio predsednik. Sad faktički ja njemu pomažem, a rasterećeniji sam što više nisam predsednik, jer se stvari „ne lome“ preko mene, imam znatno manje obaveza i konačno mogu da se bavim svojim poslom, ali sam tu, naravno, za sve što treba.

* Kako komentarišete sve češće kritike koje dolaze od predstavnika Narodne stranke na račun Pokreta slobodnih građana?

– Ne komentarišem uopšte. Svak se o svom jadu zabavio. Mogao bih da uđem u to, ali ne želim iz prostog razloga jer bi svako dalje komentarisanje produbljivalo i pravilo rat u opoziciji. Ono što je nama potrebno, svakoj struji na političkoj sceni koja pretenduje da bude ozbiljna i opoziciona, jeste prvo, naravno, ujedinjavanje, ali o tome nema ni govora, to je jasno kao dan, a drugo: nenapadanje i „nepljuvanje“ čak i onih koji nisu tu.

* Verujete li da je uopšte ostvarivo „nenapadanje“?

– To je jedna vrsta političke kulture koja se čini suviše dalekom u jednoj zemlji političke nekulture, ali taj momenat mora doći. Bio sam zblanut kad sam shvatio da predsednik opozicione stranke koja je zvanično, dakle, deklarisana protiv „ovoga“, počne da napada mene, a baš to je činio Saša Radulović u „Utisku nedelje“. Ja prosto nisam navikao na takvu priču, pa sam se zapitao: „Čekaj, jesmo li mi obojica protiv ovog sranja, jesi li došao ovde da rušiš mene, ili da rušiš Vučića, što rušiš mene kad ja nikad nisam ni bio u vlasti?!“ To su neke igre kojima ja nikad nisam ni bio sklon, ali drugi očigledno jesu. Ipak, i dalje nemam nameru da se bavim time, prosto, to nije zdravo. Neću to ni ubuduće komentarisati.

* Mislite li da će se nešto u Srbiji zaista promeniti posle nove faze međustranačkog dijaloga o unapređenju izbornih uslova pod okriljem Evropskog parlamenta?

– Da ne mislim da će se nešto promeniti, ne bih ni ostao u politici.

* Kako komentarišete propast protesta „Jedan od pet miliona“? Šta je uništilo te skupove?

– Uništilo ih je nedovoljno imanje vere u sopstvene mogućnosti. Ljudi koji su vodili proteste nisu znali ni kako da ih vode, ni kako da se ponašaju, i, na kraju krajeva, nisu znali ni šta hoće s tim protestima. Dakle, nije to bilo dovoljno konkretno, ali dobro je što je postojalo. Jednako je veličanstven bio i onaj protest iz ’96. i ’97, kada nas je na ulicama bilo mnogo više svaki dan, ali to je predstavljalo samo jedan ventil. Ni taj protest nije srušio Miloševića, kao što ni ovaj nije srušio Vučića, tako da su im isti učinci, ali, ponavljam, dobro je što su postojali.

* Vidite li i dalje tu energiju bunta, koja bi mogla da bude okidač za neke nove proteste u skorije vreme?

– Ja se nadam da protesta neće ni biti jer mislim da konačno stvari u politici treba da se rešavaju tamo gde je mesto za to, a ne na ulici. Drugo, ulica je, kao što sam osetio na sopstvenoj lobanji, opasna, i naprosto ne želim ni kao građanin Srbije, ni kao ljudsko biće, a pogotovo ne želim kao neko ko pretenduje da se bavi politikom, da ijedan građanin Srbije više prolije kap krvi za bilo šta. Mislim da je toga, zaista, bilo dosta. Kao što je bilo dosta i agresije, i besa. Tako da se prosto nadam da se stvari neće rešavati na ulici i svima onima koji misle da je rešenje u protestima mogu da poručim: „Jesu ovi na vlasti beslovesna stoka, ali otići će mnogo lakše nego što mi mislimo.“ I smatram da će se to desiti na izborima.

* Kako gledate na to što su ipak „odškrinuta“ vrata za opoziciju na RTS-u? Videli smo da je nedavno obnovljena debatna emisija „Reč na reč“, koja se ranije emitovala samo tokom izborne kampanje.

– „Reč na reč“ je debatna emisija tačno onoliko koliko sam ja doktor molekularne biologije koji predaje na Kembridžu. U toj formi imaš šest ljudi, koji imaju po deset sekundi (smeh) da pričaju. To je presmešno. Debilizam. I onda će posle toga da u neku emisiju dođe Vučić, da ispriča neku svoju priču, i koga zabole za „Reč na reč“. Da bi emisija bila debatna, potrebno je najpre da bude manje ljudi, dva-tri čoveka, i da se zaista iznesu problemi i potencijalna rešenja da bi to uopšte neko mogao da ih čuje. To je Prokrustov krevet – znači, oni ćete tu smestiti, ali će ti odseći ruke i noge da ti ne bi virili, unakaziće te. Ali, upravo se o tome vodi debata: učestvovati ili ne učestvovati, i ima tu mišljenja i za i protiv. Videćemo… Ja mislim da je to samo njihovo ispunjavanje forme, da kažu: „Eto, imamo nešto, nije da nemamo ništa.“ Tužno je, a podjednako i smešno. „Piramida“ je bila „Utisak nedelje“ za tu emisiju. A „Utisak nedelje“ u ovoj tužnoj, maloj bari koju mi imamo je poput rotkvica u „Klubu književnika“, koje je moj drug, menadžer tog restorana, bio maknuo sa menija, pa vratio jer su se neki stalni gosti žalili. Tu nema mnogo suštine, nema mesa, nije rozbratna, nije biftek, to su samo rotkvice, suve su, ali, eto, stoje u „Klubu književnika“ 30 godina, pa su ljudi emotivni na njih. Slično je sa „Utiskom nedelje“ – neki ljudi su zavisni od „Utiska“, mi sedimo tamo i kukamo kako je Vučić loš, moramo onda da gledamo predloge sa svinjarijama vlasti… Kao da pričamo sami sa sobom. Ali, opet, dobro je da to postoji… Dobro je da imamo i Danas, i Nin… Forma „Reč na reč“ je katastrofa, ali, dobro, bolje išta nego ništa…

* Kako biste žanrovski odredili ono što se dešava u Skupštini, uključujući kritike na račun Vaših kolega glumaca, je li to politička drama, komedija, tragikomedija?

– To je novi žanr. Fascinantno mi je da u toj privremenoj, oročenoj Skupštini sede ljudi i samo kenjaju o opoziciji koje u Skupštini nema. Ja to ne kapiram. Kako pričaš sa čovekom koji nije u Skupštini, sa čovekom koga nema, koji ne odlučuje ni o čemu? Čime se vi jebeno bavite, zakonima ili pljuvanjem opozicije? Debilizam.

* Kako komentarišete pomoć države pojedinim estradnim umetnicima od 90.000 dinara?

– To je sramno, sramota u zemlji u kojoj se radnici bese u fabričkim halama jer nemaju da hrane decu. Ljudi nemaju hleba da jedu. Pomoć estradnim umetnicima samo pokazuje koliko je cela država estradna i ništa više. Ti daješ pomoć nekim ljudima čija su se umetnička dela oporezivala kao kič i šund za vreme Tita, a neki od njih, pritom, ni ne plaćaju porez. Ja se samo čudim što nije i Ivica Dačić dobio tu pomoć, i on je estradni umetnik. Ti likovi su bukvalno od Srbije napravili rijaliti, a od politike estradu. I upravo su radikali začetnici te estradne politike, i to su nastavili da rade. Opasno je za jedno društvo kad takvi ljudi imaju poluge vlasti. Dakle, mi imamo društvo koje tako „nezadrživo hrli napred“, da ljudi beže iz zemlje.

„Ne treba ti brada da bi bio Deda Mraz“

* Nedavno ste se obratili javnosti povodom Svetskog dana deteta. Očekujete li da će se nešto promeniti nabolje što se tiče lečenja dece, ili ćemo mnoge od njih, obolele od retkih bolesti, nažalost, i dalje lečiti SMS-ovima? U toku je i akcija Vaše humanitarne fondacije „Podrži život“ pod nazivom: „Ne treba ti brada da bi bio Deda Mraz“, u kojoj se slanjem SMS-ova na broj 5757 pomaže lečenje bolesne dece.

– Ne, ne očekujem da će se nešto promeniti kada je reč o odnosu države prema lečenju dece. Nažalost…

„Zlo“ doba korone

* Da li Vam je u zlo doba korone teško bez pozorišta?

– Zajebano je to. Ja, kao što sam već pomenuo, volim da radim svoj posao. Kad smo već kod „zlog doba“, odigrao sam tokom dva dana snimanja, koje sam pomenuo na početku razgovora, ulogu kneza Pavla Karađorđevića u seriji „Vreme zla“, rađenoj po Ćosićevim romanima. To je druga istorijska ličnost koju sam igrao u životu, prva je Ranko Žeravica. Igrao sam sa Žarkom Lauševićem, snimali smo na Belom dvoru, bilo je sjajno, i to se događa u noći kada Pavle treba da potpiše Trojni pakt, i ima dilemu. Ti kad pogledaš šta je on imao kao opciju, to je da ne poželiš nikome – Englezi mu kažu da ne mogu da pomognu, iako je on bio engleski đak i anglofon, pomoći nema ni od Amerikanaca, a Nemačka preti napadom…