Simonović: Prosrpske stranke u CG nemaju hrabrosti da obore vladu

On je u serijalu Kvaka 23 podsetio da sukob sa Crnom Gorom traje od 2006. godine, jer Srbija nikada „nije iskreno priznala nezavisnost te države“, i ocenio da je osnovni stav, bez obzira na to ko je na vlasti, da je Crna Gora „mala srpska država“.

„Od Koštunice i Tadića, do svemogućeg Vučića, sve je isto, ista retorika i isti povod i destabilizacija Crne Gore, uz pomoć prosrpskih stranaka“, ukazao je Simonović u razgovoru sa novinarkom Danicom Vučenić.

Kako je protumačio, situacija je sada zaoštrena u „radikalskom tonu koji zagovaraju Vučićeva stranka i njegovi mediji“, ali je Crna Gora u tom odnosu „jača“, jer je članica NATO.

Osim toga, smatra Simonović, daleko je ispred Srbije i sa stanovišta sigurnosti na Balkanu i u procesu pristupanja Evropskoj uniji, ali i zato jer je tamo „obezbeđena mirna primopredaja vlasti, što je u ovom trenutku i u doglednoj budućnosti u Srbiji teško zamislivo“.

„Srbija se suštinski u odnosu prema Crnoj Gori oseća nemoćno“, uveren je glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs, koji misli da je Srbija postala potpuno beznačajna u regionu, „bez obzira na tvrdnje da smo tigar i motor“.

„Postali smo otpad Zapada i kolonija Rusije i Kine i onih firmi koje se gase po Evropi, a otvaraju u Srbiji zbog jeftine radne snage i nebrige da li će zagaditi reke, šume, vazduh i planine“, obrazložio je Simonović.

Osvrćući se na optužbe da se Crna Gora, Rezolucijom o Srebrenici, meša u unutrašnje stvari Srbije, on je podsetio da je reč o rezoluciji koja se odnosi na genocid „u trećoj državi koja se zove Bosna i Hercegovina“.

Osporavanje počiva na svesti da je „Srbija bila najveći krivac u ratovima“, dok je „strah“ da bi srpski narod mogao biti proglašen genocidnim „glupost, jer je Haški sud presudio pojedincima“, naglasio je Simonović.

Kako je predočio, političari na vlasti u Srbiji govore ono što su uvek govorili, pa se „od najvećih zagovornika ratova, huškača, propagatora ratnih mobilizacija i onih koji su puškama obilazili ratišta, promovisali ratne zločince i prelepljivali naziv ulice Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića, ne može očekivati da promene svoju narav i ćud“,

Reč je o „pritajenim ratnim huškačima kojima uvek treba neko sa kim bi ratovali“, smatra Simonović, koji sporenja sa Crnom Gorom vidi kao „prikupljanje jeftinih političkih poena kod domaće javnosti“.

Kada je reč o cilju kampanje, kaže da “ne može da uđe u glavu Aleksandra Vučića i da shvati zašto mu je potrebna nestabilna Crna Gora i kriza vlade u Crnoj Gori, jer ne razume šta time Srbija dobija, a štetu će imati, pre svega, oni koji se u Crnoj Gori osećaju i izjašnjavaju kao Srbi“.

Prema Simonovićevom stavu, trenutno „najviše profitira Milo Đukanović, zato što se stvara kriza vlade i zato što on može da konsoliduje svoj DPS, čak i da na nekim budućim izborima ponovo osvoji vlast“.

Predviđa da će i premijer Zdravko Krivokapić, iako u ovom trenutku deluje kao najveći gubitnik, biti u budućnosti važan faktor, kao uostalom i Aleksa Bečić, predsednik Skupštine Crne Gore, kao „građanski centar“.

„Najveći gubitnici ovih previranja u Crnoj Gori jesu zapravo prosrpske stranke koje nemaju kuraži da sruše vladu i uz pomoć bukača iz Srbije pokušavaju da nateraju Krivokapića da podnese ostavku i raspusti svoju vladu“, napomenuo je Simonović.

On je procenio da bi srpske stranke, ukoliko bi srušile Krivokapića, „bile bi najveći gubitnici narednih izbora, jer im to građani ne bi oprostili“.

To prognozu zasniva na mišljenju da su „Mandić i Knežević beznačajne političke figure i političke štetočine, kao i njihov mentor u Beogradu“.

Na prethodnim izborima bili su sakriveni iza crkve i Amfilohija, koji im nije dozvolio da na litijama budu u prvim redovima, rekao je Simonović i poručio da se „izbori u Crnoj Gori ne mogu dobiti busanjem u srpska prsa, čak ni u korpusu građana koji se izjašnjavaju kao Srbi“.

Istovremeno, ukazuje da je i predsednik Crne Gore Milo Đukanović „doprineo kvarenju odnosa sa Srbijom“ da bi homogenizovao crnogorsko biračko telo, tražeći „neprijatelje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) i Srbiji“, što radi na svim izborima.

Ne umanjujući njegovu krivicu, treba imati u vidu i da je „uvek imao i povoda u strankama koje ne priznaju Crnu Goru, a otvoreno ih podržava režim iz Beograda i u ponašanju SPC koja nikad nije priznala ni nezavisnu Crnu Gori, ni činjenicu da tamo ima pravoslavaca, koji su Crnogorci, a ne Srbi“, rekao je Simović.

Upitan o regionalnoj poziciji Srbije, naročito kroz promovisanje koncepta koji pojedinci u vlasti nazivaju „srpski svet“, on je odgovorio da „očekuje da Vučić počne da se bavi američkom vladom i američkim Srbima, kojih u Čikagu ima više nego u Crnoj Gori“.

Vučić želi da bude predsednik svih Srba i „to je katastrofa za Srbiju, jer time kvari odnose sa svim susedima u regionu“, upozorio je Simonović, koji veruje da bi takva pozicija Srbije mogla da se promeni sa „nekim novim predsednikom i premijerom“.

Misli, pri tome, na „predsednika koji će podržati Srbe u Crnoj Gori da probleme rešavaju pre svega u Podgorici, a ne da dolaze svaki čas u Beograd, kao što je Milorad Pupovac adresu za rešavanje problema definisao u Zagrebu“.

Koji neće oćutati ni Miloradu Dodiku „relativizovanje zločina Ratka Mladića“, već biti predsednik koji će „popraviti odnose Srbije sa regionom“, precizirao je Simonović.

On u tim odnosima ne amnestira ni Mila Đukanovića, ni Andreja Plenkovića, ni Bakira Izetbegovića, ali zaključuje da ni u jednoj zemlji regiona „političari, a pre svega mediji, ne idu toliko daleko u napadima i dosoljavanju kao što se to čini u Srbiji“.