Siniša Ljepojević: Da li je država privatno vlasništvo, a Kosovo privatni posao?

On je u serijalu razgovora Agreman o spoljnoj politici Srbije ocenio da je nemačko-francuski plan za kosovsko pitanje pozicija Zapada od prvog dana proglašenja nezavisnosti Kosova, samo je sada jezički malo veštije formulisan i „za nijansu direktniji“.

To je finale Briselskog sporazuma i procesa, protumačio je Ljepojević i konstatovao da je, posle povlačenja institucija sa severa, predaje telefonskog, poštanskog broja i energetskog sistema, sada na red došla razmena diplomatskih misija i nemešanje u poslove druge strane.

Kako je primetio, ne spominje se formalno priznanje, ali je Zapad sa bočne strane izgurao ono što želi.

Ljepojević problem vidi i u tome što se to državno pitanje Kosova u proteklih 10 godina svelo na „privatni posao“, jer javnost ne zna o čemu se pregovaralo.

Uglavnom smo nešto saznavali iz albanskih medija, iz Prištine. To je privatni posao, koji je sada doveden do nečega što ti ljudi, koji su privatizovali taj posao u Beogradu, jednostavno ne smeju da priznaju javnosti jer su je lagali, uveren je Ljepojević.

To što se ne pominju Ujedinjene nacije (UN), to su obmane, naglasio je on, dok na pitanje cene koju bi Srbija platila u slučaju odbijanja nemačko-francuskog plana odgovara: „To su manipulacije“.

Srbija može i da prizna Kosovo, ali ono neće ući u UN, jer o tome odlučuje Savet bezbednosti UN, a tamo su dve zemlje koje to ne prihvataju. U svetu postoje 224 države, a samo 192 su članice UN, podsetio je Ljepojević.

Prema njegovim rečima, Zapadu je strašno važno da Srbija prizna Kosovo i da Srbija legalizuje zločin bombardovanja 1999. godine, a da se onda pod tim izgovorom Kosovo primi u NATO.

Krajnji cilj svega je da se Alijansa legalno instalira na tom prostoru, zaključuje Ljepojević.

Sa čim to Srbija može da bude suočena, da ne može dobiti nove kredite? Ili to što je vlast obećala američkom investicionom fondu da će preuzeti ono što je ostalo od EPS i elektrana, do poljoprivrede. Šta treba, da prodamo sve što je ostalo od države Srbije da bi jedna grupa ljudi preživela politički neko vreme, upitao je Ljepojević.

Ima mnogo manipulacija, ocenio je on i naglasio da je najveća kada predsednik države kaže da nešto mora da prihvati, ali ne može da govori šta.

Pa u čije ime to nešto prihvata, da li je Srbija privatno vlasništvo, a Kosovo privatni posao, ponovio je Ljepojević, koji mislida još ima vremena da se izbegne katastrofa.

On, međutim, smatra da je pitanje da li ljudi na vlasti imaju kapacitet da se ta katastrofa izbegne, jer su se pritisci na Srbiju pretvorili u lične ucene.

Upitan da li je Evropi važnije da Srbija prihvati plan za Kosovo ili uvede sankcije Rusiji, Ljepojević je odgovorio da to ide u paketu, jer je i sama EU marginalizovana i žrtva rata u Ukrajini.

Mnogo je važnije da Srbija zauzme principijelan stav o sankcijama prema Rusiji, zbog onoga što će uslediti kasnije, naglasio je on, a to su sankcije Kini, koja je značajan strateški kreditor i investitor u Srbiji.

Meni je žao što je u Srbiji mnogo značaja dato rezoluciji Evropskog parlamenta, koje je neobavezujuća, ali je to možda način da neki prikriju sopstvene praznine, ocenio je Ljepojević, koji tvrdi da evropske integracije u suštini i ne postoje.

Govoreći o sve većoj ulozi Sjedinjenih Američkih Država u regionu, on je napomenuo da rat u Ukrajini očigledno ne ide kako je planirano, pa je „grupa ljudi u Stejt departmentu“ procenila da je ovo prostor u kojem bi mogli da urade nešto po svojoj želji, a ne da bi rešili neki problem.

Njima je strašno važno da takav- kakav politički uspeh ostvare među narodom koji slovi za saveznika Rusije, rekao je Ljepojević.

On smatra da postoji još jedna stvar koja se manje spominje, a to je da SAD vode rat i protiv Evrope, koje je sada ponižena, a Amerikanci se onda na surov i bahat način vraćaju u region.

Bojim se da takvo ponašanje neće dovesti do rešenja, makar ga svi potpisali, već će samo biti izvorište novih problema, zaključio je Ljepojević.