„Premalo kvalitetnih informacija u medijima“: Kakav je uticaj društvenih mreža na širenje lažnih vesti i postoji li rešenje?

Informacije se dele bez obzira na njihovu istinitost, a sve veći broj aktera pokušava da iskoristi ovaj problem kako bi izobličili javni diskusr i podrivali demokratsko donošenje odluka.

Internet jeste “široko polje” na kome se može naći dosta važnih saznanja i informacija, ali isto tako je i polje za manipulaciju. Tehnološki napredak omogučio je i da lažne vesti, popularni “fejk njuz”, izgleda što uverljivije. Nekada je teško detektovati foto-montažu od prave fotografije, ili lažnu vest, teoriju zavere, od istinite, relevantne informacije.

Dezinformacije ne postoje sebe radi, one su sredstvo za političku mobilizaciju, ostvarivanje profita, odnosno za manioulisanje javnošću. Posebnu ulogu u tome imaju botovi, kao i nesavesni influenseri koji učestvuju u kreiranju javnog mnjenja zasnovanog na lažnim vestima.

U Srbiji, ali i regionu, postoji nekoliko specijalizovanih portala za otrkivanje lažnih vesti. “Fektčekeri” (fackt-chekers) svojim radom pokušavaju da razdvoje istinite od lažnih informacija, ukažu na izvrtanje činjenica i potpuno fabrikovanje lažnih vesti.

Jedan od takvih portala je “Raskrikavanje”, projekat portala istraživačkog portala Krik, čiji su novinari rasvetleli i otkrili brojne afere u koje su često umešani predstavnici aktuelnog režima.

“Raksrikavanje” ima za cilj borbu protiv medijskog dezinformisanja koje prepoznajemo u sve prisutnijem trendu širenja netačnih informacija koje se predstavljaju kao činjenice.

Urednicu Raskrikavanja Vesnu Radojević pitali smo koliki je uticaj društvenih mreža na širenje lažnih vesti.

Radojević kaže da društvene mreže, odnosno Internet, su naravno umnogome doprinele širenju lažnih vesti. Kao razlog navodi njihovu brzinu i to što svako vrlo lako može postati izvor, ali i to što dobar deo korisnika društvenih mreža nema mnogo dodira sa tradicionalnim medijima.

“Em su brze, em na mrežama svako može da postane izvor vrlo lako. Drugo, dosta publike e isključivo na svojim pametnim telefonima, nemaju mnogo dodira sa tradicionalnim medijima, što znači da su društvene mreže plodno tle za sve one koji žele da na neki način, iz bilo kog razloga, obmanu javnost”, kaže ona.

Naša sagovornica napominje i da u Srbiji postoji jedna specifičnost – većina tradicionalnih medija je pod kontrolom Srpske napredne stranke i predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

“U Srbiji je svakako jedna od specifičnosti i ta što je većina tradicionalnih medija, što televizija što novina, pod kontrolom Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, pa su se ti mediji maltene pretvorili u obračunske medije sa političkim neistomišljenicima. Ti mediji osim manipulativnih vesti ne rade svoj osnovni posao – kontrolu vlasti i informisanje građana o bitnim temama za društvo. Oni dez(informišu) javnost isključivo o onome što je na agendu postavio Vučić. Tako da uticaj društvenih mreža nije presudan za širenje lažnih vesti u Srbiji, ali dosta pomažu u tome”, kaže Radojević.

Kao primer kada se videla veća količina namerno plasiranih manipulativnih vesti koje dolaze sa društvenih mreža, ističe vreme pandemije kovid-19 virusa.

“Za vreme pandemije smo po prvi put videli veću količinu namerno plasiranih manipulativnih vesti koje dolaze sa društvenih mreža, a to je zadržano i danas. Tako da je sigurno da veliku količinu manipulativnih vesti prvo možemo videti na mrežama, a tek potom u tradicionalnim medijima”, ukazuje.

Radojević kaže da se ovaj problem teško može rešiti lako i mahanjem čarobnog štapića.

“Ako se ogrnaničimo na Srbiju, imamo više dimenzija na koje bismo morali više da obraćamo pažnju – internet timovi ili botovi stranaka dosta doprinose širenju lažnih vesti na mrežama, konstantno stvarajući privid boljitka ili velike podrške nekoj stranci. Za taj problem su isključivo krive stranke koje na taj način propagiraju svoju politiku”, kaže.

Dodaje da je izvor manipulativnih vesti u tradiciononalnim medijima je u najvećem broju slučajeva u Srbiji sama vlast, dakle evidentan je nedostatak političke volje da se tome stane na put.

“Takođe, manipulativne vesti su vrlo često senzacionalne, klikabilne što im povećava šansu da zarade više preko reklama. Mislim da je jalovo pokušavati da utičete na nekog da prestane sa širenjem manipulativnih vesti jer da on to hoće, ne bi to ni radio”, kaže Radojević.

Ona poručuje da se rešenja moraju tražiti dugoročno – u medijskoj i digitalnoj pismenosti i edukacii građana o tome kako je važno kazniti odgovorne za širenje manipulacija. Sa druge strane i u samoj novinarskoj branši se mora više pričati o ovom problemu, pre svega zbog zaštite i integritetea same profesije, smatra ova novinarka.

Kristina Milić, asistentkinja Fakulteta političkih nauka naučnih oblasti Komunikologija i informatika, kaže da , s obzirom da živimo život informacija, da su one deo našeg opstanka u savremenom medijatizovanom okruženju, je više nego ikada važno da ne dozvolimo da informacije manipulišu našim životima.

„Nalazimo se pred velikim izazovima nikada mračnijeg “dark neta” satkanog od lažnih i neproverenih informacija koje mogu na različite načine uticati na svakodnevnicu. I ako se nismo našli u toj situaciji, sigurno da znamo nekoga u našem okruženju, makar to bili stariji članovi naših porodica koji su bili žrtve lažnih informacija. Ipak, iako ih ima više nego ikada, čini se da su one najbrojnije i lako prepoznatljive ukoliko bar malo zavirite u ovu temu”, navodi ona.

Asistenkinja FPN-a daje i savet kako lažnu vest prepoznati.

„Dakle, ako pročitate vest koju ne možete proveriti na drugim internet portalima ili platformama, ako o stručnoj temi piše neko ko ne stoji svojim imenom i karijerom iza navedenog, ako informacije dolaze sa lažnih profila ili sajtova i uvek, ali gotovo uvek atakuju na vaše emocije na uštrb činjenica-vi ste otkrili lažnu vest!”, poručuje Milić.

Ali, kako sprečiti masovno širenje dezinformacija? Naša sagovornica kaže da je ključ u njihovom nekonzumiranju, kao i u prijavi sumnjivog sadržaja i izvora.

„Dugoročno, ovo može voditi sve manjem broju pokušaja ljudi da plasiraju lažne vesti, jednostavni odnos ponude i potražnje kao u slučaju svih drugih medijskih sadržaja. Osim što je u teoriji to dosta jednostavno objašnjenjo, praksa navodi na to da je situacija mnogo složenija kada je reč o veštinama za prepoznavanje lažnih vesti. Moja dosadašnja iskustva u radu sa mladima i istraživanjima su pokazala da je nažalost prisutan izuzetno nizak nivo kompetencije i digitalne pismenosti čak i kod onih koji su praktično odrasli na internetu. Situacija se dodatno usložnjava sa starijim generacijama i tu mislim da fektčekeri mogu odigrati značajnu ulogu, pre svega u sprečavanju da lažne vesti dopru do korisnika koji još uvek nisu vešti sa načinima na koje mogu proveriti informacije. Ono najvažnije je edukacija, edukacija i edukacija u ovoj oblasti ukoliko želimo da i daje držimo upravljač u svojim rukama”, objašnjava Milić.

Smatra da je regulacija svakako poželjna, ali napominje da su procesi regulacije spram napretka tehnologija su “poput trke kornjače i zeca”.

“Čini se da je tehnologija i dalje neuhvatljiva zakonskoj regulativi“, kaže Milić.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Borba protiv lažnih vesti“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.