Ima li Srbija Skupštinu ili samo partijsko telo?

Ovo je pitanje koje se nameće nakon haotične i do sada nikada viđene konstitutivne sednice Skupštine u kojoj su zabeležena tri polaganja zakletve državi u samo jednom parlamentu.

Ako je suditi po „jutru“, jasno je kako će Skupština Srbije funkconisati u naredne četiri godine, ukoliko toliko i potraje. A jutro, pred početak konsttitutine sednice pokazalo je i u kom pravcu će ići funkcionisanje te institucije. Počelo je pretresanjem opozicionih automobila, njihovih torbi, rančeva i prostorija i opsadom policije. Kao u vanrednom stanju.

A nije vanredno stanje, ili bar nije proglašeno, pa tim pre čudi što su pripadnici policije sprečavali samo poslanike opozicije, ljude sa imunitetom, da se slobodno kreću po sali i parlamentu.

Dok su istovremeno poslanici sa one druge, vladajuće strane mogli da uživaju svu slobodu najviše zakonodavne institucije. Samo zato što su provladini tabloidi danima trovali javnost da opozicija priprema haos, štekuje dimne bombe i suzavce.

Opozicija nije bacala suzavce, niti dimne bombe, nije se fizički obračunavala, samo je stojeći i držeći transarente upozoravala da se u Srbiji dogodila nezapamćena krađa izbora. Reklo bi se već viđena opstrukcija koja će mnoge ostavti ravnodušnim.

Ali, realno gledano opozicija, kojoj su vezane ruke i noge, više i bolje od ovoga nije ni mogla da uradi u sudaru sa režimom koji zloupotrebljava sve što mu stoji na raspolaganju. U tom ograničenom prostoru opozicija je učinila ono što je mogla, a da nije ušla u parlament i da nije prihvatila poslanička mesta, ostala bi potpuno van sistema, sa gotovo nemogućnim uslovima za političko delovanje.

Ovako su poslali veoma jasnu poruku da nemaju ništa sa onima koji su pokrali izbore i da sa njima zajedno ne mogu ni zakletvu da polože.

Možda je to moglo da bude još žešće i artikulisanije, možda su poslanici Srbije protiv nasilja i NADE zajednički mogli da polože zakletvu. Možda, ali je i pitanje kako u ograničenim okvirima, bez haosa i nasilja koji priželjkuje druga strana. Delovali su, ipak, jedinstveno, što je ohrabrujući signal.

Pitanje je koliko je sve to uzdrmalo naprednjake. Verovatno ne previše. Neće ih zabrinuti kuda idu institucije Srbije, posebno najviše zakonodavno telo, jer oni su vojnici partije. Stoga se na nekoj od narednih sednica može očekivati opet neki transparent sa galerije Skupštine, kojim kolegama preko puta, poručuju da su lopuže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.