Sloboda medija iznad „kore hleba“

Mihailovića smo pitali koji sloj društva učestvuje u protestima „Jedan od pet miliona“ kao i zašto im se oni najugroženiji ne priključuju.

– U dosadašnjim protestima „Jedan od pet miliona“ ili „u građanskim protestima“ učestvovao je manji deo „srednjeg sloja“, veći deo je ovako ili onako vezan za državne jasle i nije im baš do protesta. Onaj deo srednjeg sloja čiji društveni status zavisi od države tek je načet procesima prekarizacije ili da pojednostavim, taj deo srednjeg sloja tek počinje da gubi društvenu poziciju koju je imao, on je „načet“, ali se nada da može da zaustavi svoje ispadanje iz srednjeg sloja, a nadu vezuje za državu i partiju u čijem je vlasništvu ova država. Onaj deo srednjeg sloja koji učestvuje u protestima je u znatnoj meri zahvaćen prekarizacijom i obeležen sve većom nesigurnošću sopstvenog statusa i strahom od srozavanja niz društvene lestve, pa tako i „ispadanja“ i srednjeg sloja i približavanjem onima koji su nuždom naterani na preživljavanje. U oba slučaja na delu je relativna deprivacija, bilo da tek nastaje („državni srednji sloj“), bilo da je deprivacija dobrano zahvatila one koji su gurnuti u sve neizvesniji život na nivou srednje klase (učesnici „građanskog protesta“) – objašnjava Mihailović.

Prema njegovim rečima, najveći deo radnika je već prekarizovan.

– To su oni „gladni“ prema ekstremnom vokabularu nekih tumača učešća i neučešća u „građanskim protestima“. To više nisu radnici već su prekarizovani radnici po nekim obeležjima bliski nekdašnjem lumpenproletarijatu. Oni već tri-četiri decenije gube status, oni su deklasirani, a po svom radnom položaju u gorem su stanju od klasičnih robova. Robovima je rad bio zagarantovan, ali ne i život. Modernim robovima se donekle garantuje život ali ne i rad, a kad je rad nesiguran, onda su i primanja neizvesna, kao i sam život. Umesto života, imamo preživljavanje. Ovaj deo radnika je retko sindikalno organizovan a još ređe stranački aktivan, ukoliko se pod tim ne podrazumeva rad za vladajuću stranku radi preživljavanja. Prekarizovani radnici su manje više pomireni sa svojom sudbinom i na delu je fatalističko prihvatanje svekolike socijalne isključenosti. Ovi radnici su prinuđeni da rade bilo koji posao, za bilo koje pare i pod bilo kakvim uslovima – navodi naš sagovornik.

Na pitanje može li opozicija te ljude da motiviše, Mihailović odgovara da je od prekarizovanih radnika i bog digao ruke, a kamoli političke partije.

– Pogledajte samo ideologiju koju nam priopštavaju tokom poslednjih nekoliko meseci opozicione partije u raznim savezima ili izvan njih, pa gde su tu radnici i preživljavanje, gde su pomenuti „gladni“? U prirodnom spoju „građana u protestima“ i opozicije u „savezu“ sloboda medija i druge slobode su precenjene a hleb i život potcenjeni. Uz malo preterivanja, metafore radi, rekao bih: Jedni od slobode ne vide glad, a drugi od gladi ne vide slobodu – zaključuje Srećko Mihailović.

Od pet radnika jedan traži pravdu, a četvoro ćuti

– Najkatastrofičniji nalaz u prošlogodišnjem istraživanju radničkih prava na uzorku od 2.500 radnika jeste ćutanje onih čija su prava prekršena. Ćuti i trpi 86 posto od ukupnog broja ugovornih radnika, 84 posto od svih nadničara, 82 posto od svih radnika u radnom odnosu na određeno vreme, 76 posto od svih nezaposlenih i 69 posto od svih radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme. Procenjujemo na osnovu raspoloživih podataka da na prekršena radna prava reaguje jedna petina radnika, a da četiri petine ćuti i trpi; od pet radnika jedan traži pravdu, a četvoro ćuti! I o kakvom političkom angažmanu ovih poraženih ljudi uopšte i možemo govoriti – ukazuje naš sagovornik.