Slobodan Samardžić: U Vašingtonu je Priština dobila skoro sve

Ovako Slobodan Samardžić, profesor Fakulteta političkih nauka i nekadašnji ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj vladi Vojislava Koštunice, sagledava posledice sporazuma Beograda i Prištine potpisanog nedavno u Beloj kući, u razgovoru za Danas koji je obavljen putem mejla.

Vašingtonski papiri, kao i sastanak koji je posle njihovog potpisivanja usledio u Briselu povodom nastavka dijaloga Beograda i Prištine, promenio je odnos Srbije i KiM, smatra on.

Na pitanje da li je Srbija više dobila ili izgubila u odnosu na Kosovo tokom poslednjih pregovora, Samardžić odgovara – „sa svakim takvim sastankom Srbija gubi a ‘Kosovo’ dobija“.

* Pred odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića na prethodne razgovore u Briselu (u julu ove godine), napisali ste da „Vučić odlazi u Brisel kao grlom u jagode“, te da on nema nikakvu strategiju i formulisan zahtev za nastavak dijaloga sa Kosovom. Kako ocenjujete rezultate ovih kasnijih razgovora u Vašingtonu a zatim i Briselu – da li je Vučić prošao kao „grlom u jagode“?

– On sam je rekao da u Vašington ide ne znajući šta ga tamo čeka. To je još gore nego „grlom u jagode“. Ovoga puta nije znao da li u jagodnjaku uopšte ima jagoda. Tamo ga je čekao dokument-zbunovnik tako da je posle svega delovao kao da se najeo bunika a ne jagoda. Istini za volju, papir o tzv. ekonomskoj normalizaciji stvarno deluje egzotično. A kad se razgrne američka pompa i Vučićeva epizodna uloga u njoj, vidi se da Srbija nema gotovo nikakve koristi, a ima mnogo štete od toga. Normalno pitanje je, zašto je Vučić tamo išao na neviđeno, a kada je već došao, zašto je potpisao jedan pravno neidentifikovan, a politički opasan dokument. Ali, kao i do sada, nije se kockao na svoj račun već na račun Srbije.

* Šta mislite o oceni profesora Ognjena Radonjića da će, na osnovu Vašingtonskog sporazuma, Kosovo biti nezavisno za godinu dana? Na sličnim argumentima je i profesor Vladeta Janković prognozirao da će Kosovo moći da uđe u Ujedinjene nacije po isteku moratorijuma. Da li je toliko presudna jedna zapeta u tekstu sporazuma?

– Ta pretposlednja tačka dokumenta jedna je od Vučićevih faznih kapitulacija. Srbija mora da odustane od svoje jedine efikasne politike u vezi Kosova i Metohije – kampanje za ukidanje priznanja, ali se restrikcija za „Kosovo“ tiče samo zahteva za prijem u međunarodne organizacije. I to na godinu dana. Pretpostavlja se da će se najduže za godinu dana steći svi uslovi za priznanje „Kosova“ od strane Srbije, a time i za ulazak ove zapadne tvorevine u UN. To je dovoljno vremena i da se SAD i Rusija nagode oko nekih važnih pitanja (recimo u vezi Krima) kako bi Rusija, pod razumljivim izgovorom da oni ne mogu biti veći Srbi od Srba, prećutala ulazak „Kosova“ u UN. Ispada da će ono stvarno biti istorijska zapeta.

* Kako Vama izgledaju komešanja koja su nastala u srpskoj javnosti, ali i u svetu, oko najave o preseljenju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim i zbunjujuće poruke vlasti o tome?

– To je samo pokazatelj dubine pada Srbije u međunarodnom okruženju. Takva ponuda Trampa bila je zaista nepristojna. Ali, on uopšte nije rizikovao imajući Vučića, a ispada ipak Srbiju, za žrtvu. Naša zemlja postala je večiti ulog u Vučićevoj nezajažljivoj potrebi za svevlašću.

* Koliko se spoljnopolitička pozicija Srbije promenila u poslednjim nedeljama imajući u vidu odredbe sporazuma u Vašingtonu, pritisak EU za odlaganje vojnih vežbi, pa i aktuelna dešavanja u regionu? Koje su moguće posledice toga?

– Ovo pitanje logički se nadovezuje na prethodno. Srbija je postala jedna nebitna zemlja u zapadnoj strategiji tzv. Zapadnog Balkana, koji služi još samo kao tampon zona u nastajanju međunarodnog poretka velikih prostora. Iz ove vizure, uloga Srbije nije ni veća ni značajnija od uloge „Kosova“, jednog konstrukta koji ispunjava sve uslove koncepta „propale države“. Vašingtonski vodvilj je najbolje pokazao da su Srbija i „Kosovo“ sada na ravnoj nozi. A to je najbolje potvrdio predsednik Vučić svojim egzaltiranim oduševljenjem ulogom statiste. Odlazak u Brisel, na pozornicu za drugi čin, samo je potvrdio da čovek nastavlja da igra po jeftinim notama.

* Ovih dana nastavljaju se pregovori Beograda i Prištine pred EU o formiranju Zajednice srpskih opština na KiM i već su se čuli različiti uslovi dve strane o tome. Da li je ZSO zaista najbitnije i najbolje što Srbija u ovom trenutku može da ispregovara za svoje građane na KiM?

– Najpre, šta je ZSO. Naša javnost je ubeđena da je to rezultat Vučićeve borbe za interese Srba na KiM. Naprotiv, zajedica opština – pa i srpskih – koncept je iz plana Martija Ahtisarija (aneks IV) koji je pretočen u Ustav „Kosova“ i odatle u tamošnji zakon o lokalnoj samoupravi. Poznato je da je ovaj izvorni dokument Srbija svojevremeno odbila. U odredbama Prvog briselskog sporazuma (2013) o ZSO nema ničeg novog u odnosu na ovaj izvor i njegove pomenute derivate. Znači, Vučić nije dobio ništa za kosmetske Srbe što već nije ustavna i zakonska obaveza „Kosova“, a dao je sve čime je Srbija u pokrajini i pravno i faktički raspolagala. Bio je toliko vešt pregovarač da na kraju nije dobio ni ZSO. Ni EU kao posrednik nije htela da ubedi albanske predstavnike da realizuju svoju ugovornu obavezu prema ostatku Srbije. Umesto da zbog svega toga poništi Briselski sporazum, Vučić je ostao u čekaonici EU sedam i po godina da bi sada poentirao sa ZSO kao „dobitkom“ za priznanje nezavisnosti „Kosova“.

* Imate li utisak da je Evropska unija odlučna u nameri da u skorije vreme reši pitanje Kosova? Koliko se EU utrkuje sa SAD u ovome?

– Bojim se da će se ovaj posao završiti upravo sa ZSO kao teškoj albanskoj koncesiji datoj Vučiću. Ne sme se zaboraviti, i Briselski sporazum kao početak de iure priznanja „Kosova“ i pravno obavezujući sporazum kao njegov kraj, jesu zamisli Evropske unije. Vašingtonski dokument je samo kočnica za što mekši pad Srbije u ambis držvnog samoponiženja i samonegiranja. Tu primarno postoji saradnja EU i SAD na zajedničkom poslu, a tek sekundarno povremeno takmičenje povodom konkretnih posebnih interesa.

Sprovođenje uravnilovke na Balkanu

* Negde ste napisali i da podrška koju Zapad pruža Vučiću pokazuje da je kod nas „na delu model Đukanović“. A ovih dana pratimo kako, čini se, Milo Đukanović gubi tu podršku. EU ustaje i protiv Lukašenka u Belorusiji. Može li se reći da Zapad povlači podršku diktatorima i kako bi se to moglo odraziti na Vučića?

– U ovim stvarima Zapad vodi jako pragmatičnu politiku. Tu nema problema u vezi s prirodom vlasti u državama koje zapadni političari smatraju svojom periferijom, tampon zonom ili naprosto sferom uticaja. U takvim situacijama mali je manevarski prostor za demokratku opoziciju koja istovremeno ne želi da bude puki instrument ničije spoljne politike ili strategije. Mislim da je Srbija u goroj situaciji u poređenju i sa Crnom Gorom pre izbora i sa Belorusijom danas, iako je model vladavne gotovo isti. Srbija treba da se provuče kroz tesnac kome je jedna strana postojeća diktatura a druga nastojanje Zapada da u regionu tzv. zapadnog Balkana sprovede političku uravnilovku. Samo ovakva strategija opozicije biće u stanju da izazove masovnu podršku kakvu je nedavno izborila crnogorska opozicija, doduše u prilično drugačijim uslovima.