Slobodna nacionalna frekvencija – šansa za profesionalnu televiziju

Njihov broj je ograničen,pa eksploatacija mora biti precizno definisana. Države su vlasnici tog resursa, kao uostalom vode, zemlje i gasa, a svaka odgovorna vlast nastoji da očuva i zaštiti od zagađenja i neodgovornog korišćenja onoga što pripada svim građanima. Vlasnik televizije nije vlasnik frekvencije, već korisnik dela važnog resursa, koji otvara mogućnost za veliku zaradu i ono što je, kod nas možda i najvažnije, veliki uticaj na javnost, pa se borba za medije svodi na borbu za vlast.

Raspodela korisnika nacionalnih frekvencija je bila prvi put 2006. godine, a one su automatski produžene do 2014. Trenutno, pored RTS-a, četiri televizije imaju nacionalnu frekvenciju – Pink, O2, Prva i Hepi. Peta frekvencija je nekada pripadala televiziji Avala, koja je zbog dugovanja prema državi izgubila pravo da emituje program 2012.godine.

Od tada je ovaj deo nacionalnog resursa nema korisnika, iako bi država od ove frekvencije godišnje mogla da zaradi milion evra. U to vreme analiza statistike programa je dokazala da je TV Avala bitno “odstupila od programske koncepcije na osnovu koje joj je izdata dozvola”.

Sada gotovo nestavarno deluje mogućnost da bi bilo kojoj od pomenute četiri televizije mogla biti oduzeta dozvola, pa su vlasnici televizija potpuno imuni na činjenicu da bi mogli da ostanu bez tog resursa ukoliko ga ne koristi u skladu sa javnim interesom.

Potpuno je jasno da nacionalne komercijalne televizije ne ispunjavaju standarde koje propisuje zakon konstatuje čak i Regulatorno telo za elektronske medije (REM) u svojim izveštaijma, ali to telo do sada nikada nije pokrenulo postupak za oduzimanje frekvencije.

Slobodan Georgiev, novinar i direktor Newsmax Adria smatra da je nemoguće da se to desi u skorije vreme

– Do oduzimanja frekvencije neće doći dok je ove vlasti, a ako dođe do promene vlasti verovatno će biti promenjen čitav TV eko system, objašnjava Georgiev za Demostat.

A promenu “TV eko sistema”bi možda mogla doneti televizija koja koja bi “pošteno radila svoj posao, objektivno i pravovremeno informisala građane” po predlozima nekih opozicionih političara, a u čemu je Vučić prepoznao neozbiljnu ideju i “tajkunske interese” , uveren da će najrealniju odluku “doneti struka”

Razgovori oko dodele slobodne frekvencije su se vodili u okviru pregovora o izbornim uslovima i nisu ostavili prostor za mnogo optimizma u toj oblasti.

Ipak, 2022. ističe period od osam godina na koliko se frekvencija dobija, a REM je tada u obavezi da raspiše konkurs. Emiteri, odnosno emiter bi zvanično morao da ispuni uslove propisane Zakonom o elektronskim medijima i Pravilnikom o minimalnim uslovima za pružanje medijske usluge i kriterijumima za odlučivanje u postupku izdavanja dozvole, te je bilo neophodno da dokažu da poseduju opremu i tehnička sredstva, poslovni prostor i redakciju, kao i programski elaborat koji mora da ima informativni, naučno-obrazovni, kulturno-umetnički, dokumentarni, dečji program… Pravilnik propisuje i da pružalac medijske usluge mora da obezbedi najmanje 50 odsto informativnog programa iz sopstvene produkcije.

Svaki gledalac i građanin Srbije zna da za četiri televizije, koje sada koriste nacionalne frekvencije, pravila o programskom sadržaju uopšte ne važe. Posebno je pitanje informativnih sadržaja koji su aspolutno u službi režima.

Uprkos zakonskoj obavezi, na pomenutim televizijama sa nacionalnim frekvencijama nema drugačijeg mišljenja od onog koje iznose predstavnici vlasti. Prezentuju se neverovatni rezultati i jedinstveni uspesi, a pri tome nema ni reči o zloupotrebama, propustima i nedoslednostima predstavnika režima. Nikakvog uticaja nema ni zakonska regulativa, koja zabranjuje medijski monopol, odnosno dominaciju istih političkih stavova i jedne ideologije i definiše da treba omogućiti obavezuje medije da proizvode program koji će omogućiti “građanima da formiraju sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima, kako bi se obezbedila raznovrsnost izvora informacija i medijskih sadržaja” (član 6 Zakona o javnom informisanju i medijima)

Istraživanja medija i medijskih navika u regionu pokazala su da je situacija slična u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ipak, stanje u Srbiji je verovatno specifično, upravo zbog informativnog programa u kojem gledaocima nisu dostupni drugačiji stavovi i mišljenja

– Karakteristika srpskog tržišta jeste u tome da sve TV stanice sa nacionalnom frekvencijom i javni servisi imaju iste uređivačke politike kada je u pitanju informativni program, što ne postoji ni u jednoj državi regiona, zaključuje Georgiev za Demostat.