Smeštaj dobar, ali nedostaju roditelji

Vodite me kući. Ovde je mnogo lepo i fino, svi su mnogo dobri, ali nisam više za ovaj dom… Nedostaje mi majka, ona nema sredstava da me izdržava i teško dolazi ovde, jer je jako stara i nema para… Da sam bar u nekom domu bliže kući…Volela bih da idem mojoj kući…
Ovim rečima tridesettrogodišnja Lidija Obradović iz Obrenovca, dugogodišnja štićenica Specijalnog zavoda za decu i omladinu „Dr Nikola Šumenković“ u Stamnici, pozdravila je ministra za rad i socijalna pitanja Rasima Ljajića, kada je prošlog petka obišao ovu ustanovu povodom provere istinitosti izveštaja nevladine organizacije MDRI, u kojem se kaže da se štićenici tih ustanova u Srbiji vezuju za krevete, muče i zlostavljaju.
Selo Stamnica udaljeno je 15 minuta vožnje od Petrovca na Mlavi, a dom za štićenike sa težom i teškom retardacijom sagrađen je 1964. godine, na samom kraju sela. U domu je smešteno 458 štićenika od šest do 80 godina starosti. Oni koji su u petak razgovarali sa ministrom Ljajićem i novinarima, prezadovoljni su smeštajem i negom, ali su gotovo svi kazali da su željni svojih roditelja i ostalih članova porodice.
– Vrata našeg doma otvorena su svakodnevno za posete. Imamo i sobe za te prilike. Neki roditelji dolaze češće, neki ređe. Retki su oni koji uopšte ne obilaze svoju decu. Trudimo se da im omogućimo da što prijatnije provode dane u domu. Odnedavno se druže sa decom u obližnjoj osnovnoj školi, tako što odlaze na neke od njihovih časova, a oni kod nas na likovno, ples i slično. To je velika radost za naše štićenike, kaže Ivica Stević, defektolog i direktor zavoda u Stamnici.
U Domu ima 19 objekata i svi su renovirani od 2000. godine. Kapija kojom je ograđen dom do pre nekoliko godina bila je bela i sumorna, a sada je šarena i deluje veselije. U dvorištu puno ljuljaški, tobogana, klackalica… Na betoniranim stazama iscrtani su raznim bojama veliki cvetovi. Jedna od njih vodi u odeljenje u kojem su smešteni štićenici potpuno zavisni od tuđe nege. Ima ih 96 i borave na oko 9.000 kvadrata, sa po četiri negovateljice, terapeuta i jednim defektologom u svakoj smeni. Na tom prostoru ima nekoliko prostorija u koje se ulazi iz prostranog četvorougaonog hodnika prepunog igračaka, dečijih stolica i stolova za kojima ona sede i crtaju, pletu korpice od pruća, sklapaju kockice, pevaju… Za jednim od njih sedi mali Marko, gleda kako Branka, koja sedi do njega, iscrtava velike krugove na belim papirima… Stidljivo se smeška na zadirkivanje novinara, a direktor Stević dobacuje da je Marko miljenik u domu…U jednoj od soba zatekli smo i najstariju štićenicu, Anđeliju. Ima 80 godina. Zadremala je na jednom od kreveta… U svim prostorijama nema prekidača ni štekera. Kažu da je to radi bezbednosti štićenika. Svetlo se uključuje u svim sobama tamo gde pristup imaju samo negovateljice.
U septembru su zaposleni u ovom domu organizovali kolektivno krštenje koje je obavio vladika braničevski Ignjatije. Uz saglasnost roditelja krstilo se 29. septembra 240 štićenika. U domu ima kreativnih radionica, i to gipsanih, onih u kojima se veze, tka, šije. Direktor kaže da maštoviti štićenici iskoriste sve do jednog pohabanog komada garderobe. Kupuju im se materijali za beli vez, za pravljenje delova narodnih nošnji, raznih etnomotiva.
– Decu vodimo na etnofestivale i tamo prodajemo njihove radove. Eto, od njihovog novca tako zarađenog oni su kupili ovaj kasetofon, pokazuje direktor Stević u jednoj od ovih radionica.
U dvorištu doma ima nekoliko kuća u kojima se neki od štićenika pripremaju za takozvano zaštićeno stanovanje. Reč je o projektu koji je ovaj dom, prvi u Srbiji, otpočeo u saradnji sa češkom vladom. Oni koji se osposobe u krugu doma da žive samostalno, sele se u Petrovac na Mlavi gde taj dom ima četiri kuće u kojima već živi devet njihovih štićenika. Mnogi od njih dolaze na rad u dom, a neki iz doma idu na posao u Petrovac. U jednoj od tih kuća u krugu doma, zatekli smo Svetlanu i Ivanu koje su pekle palačinke. Kažu „to je za ministra“. I on, ministar Ljajić, na njihovu veliku radost, poslužio se toplom, tek napravljenom palačinkom.
Kuća u kojoj ove devojke uče da kuvaju i samostalno žive sa još devet štićenika ima 120 kvadrata. Opremljena je gotovo novim i lepim nameštajem. U zajedničkoj prostoriji su fotelje, stočić, televizor i muzički kasetofon. Na prozorima čiste, šarene zavese… Uskoro će štićenici tog doma dobiti i bioskopsku salu koja se renovira. U njoj će moći svakog popodneva da gledaju crtane i druge filmove za decu, objašnjava direktor Stević i pokazuje na nekadašnju sobu za posete koju će pretvoriti u bioskopsku salu.
– Mi živimo svakidašnji život sa štićenicima ovde. Vodimo ih na organizovane izlete, pokušavamo da ih implementiramo i jednog dana pustimo u svet. Ima stvari koje nam fale. Treba nam još jedan kombi za izlete, treba nam još uglja za grejanje, treba mnogo toga, ali trudimo se da sa ovim što imamo što više olakšamo i ulepšamo život naših štićenika, kaže direktor Ivica Stević.
I ministar Ljajić je obećao da će odmah završiti problem sa ugljem. Obećao je da će pokušati da nabavi kombi. Obećao je da će kontaktirati sa majkom Lidije Petrović iz Obrenovca. Obećao je da će pokušati da je vrati kući. Ili bar, bliže kući.