„Smisao žrtve mog oca je što smo uspeli da smenimo vlast“

Od ideala za koje se njegov otac borio u trenutku kada je izgubio život – za demokratiju, slobodu i uređeno društvo, i pored žrtve koju je podnela njegova porodica, sin Danilo kaže da nikako ne treba odustajati.

– Nikako ne saginjati glavu. Treba se boriti protiv svega ali treba izbegavati da ovu drugu stranu vidimo kao neprijatelja. Oni nas svađaju, nemamo mi suštinski problem jedni sa drugima, nas neko svađa- naglasio je Starčević osvrćući se, kako na dan kada je njegov otac izgubio život u sukobima režima i građana, tako i na današnje sukobe na relaciji vlasti i opozicije.

Četvrt veka nakon sukoba pristalica opozicije i sa Miloševićevim „kontramtingašima“, u kojima je Predrag Starečević zadobio povrede od kojih je ubrzo i izgubio život, njegova porodica i dalje nema odgovora šta se desilo, gde se desilo, niti ko je za to odgovoran.

Predrag Starčević je, kao pristalica koalicije „Zajedno“ tog 24. decembra bio na ulicama Beograda boreći se protiv izborne krađe, na demonstracijama koje je organizovala opozicija, a zbog kojih je tog dana po prvi put u političkom životu Srbije organizovan kontramiting. Režim je izveo svoje pristalice na ulice, lideri opozicije su, posle dužeg premišljanja, odlučili da ipak ne odustaju od protesta, a Starčević ih je svojim prisustvom podržao.

„Imam osećaj da iza svega stoji policija“

Ipak, posle više incidenata i sukoba dve strane, Predraga je ta odluka koštala života. On je, prema zvaničnoj verziji priče, pronađen na mostu Gazela, iako njegov sin, koji je u tom trenutku imao 11 godina, ni danas ne vidi mnogo logike u tome.

– Verzija da je pronađen na Gazeli nema mnogo smisla, ne vidim razlog šta je mogao da traži tamo. Negde se pominjala i Autokomanda kao i da je pronađen mrtav. Ipak, on je bio i te kako živ, svestan i komunikativan kada je primljen u bolnicu ali lekarima je promaklo unutrašnje krvarenje i od toga je i umro – navodi Starčević.

On objašnjava da je, prema kasnijim nalazima obdukcije, utvrđeno da je njegov otac prebijen „kako je rekao sam doktor kobasičastim predmetom“, a to dosta podseća na pendrek, dodaje Starčević ističući da je ovo jedan od razloga zašto odgovornost za smrt svoga oca vidi pre svega u policiji.

Iako i sam kaže da se predmetom istrage o smrti njegovog oca bavio više njegov stric nego on, jer je Danilo živeo u inostranstvu, on smatra da se ne radi o neažurnosti institucija već pokušaju prikrivanja stvarnih događaja.

– I dalje se ne zna ništa o tome šta se desilo, gde se desilo i ko je počinitelj. Ne mogu da tvrdim  ali imam osećaj da iza svega toga stoji policija. Sve što znamo jeste da je policija njega u nekom trenutku dovela u bolnicu ali ostaje sumnja gde su ga našli i odakle su ga dovezli. I u trenutku kada se saznalo da je on poginuo, kao po nekom refleksu su krenuli da izmišljaju priče i da spinuju detalje – naglašava Starčević.

On ističe da zbog toga, ali i činjenice da su povrede njegovog oca ukazivale na prebijanje pendrekom, ima sumnje da policija stoji iza prebijanja, iza prikrivanja, „ili oba“, kako on dodaje.

Petooktobarske promene nisu bile kompletne

Rasvetljavanje smrti njegovog oca nije bilo moguće ni nakon petooktobarskih promena, koje su bile „pobeda“ opozicije i epilog upravo onih protesta održanih 1996. godine. Razlog za tako nešto Starčević vidi u nedostatku reforme policije, zbog čega se i vraća na svoj „osećaj“ da tu leži odgovornost za smrt njegovog oca.

– Mislim da Peti oktobar nije imao dovoljno snage da sve to iznese i da ta promena nije bila kompletna. Jesmo postigli neke vrlo značajne stvari i dobro je što se desio Peti oktobar, ali mislim da je bilo potrebno da se ode korak dalje, a moguće da tada nismo imali snage za to. Jesmo mi taj režim oborili, jesmo nešto promenili, jesmo se otvorili prema svetu ali, i to mi ukazuje na policiju, čini mi se da nismo nju uspeli da uzdrmamo dovoljno i da tu nije bilo korenitijih promena – zaključuje Starčević.

On dodaje da su danas, umesto koraka dalje, napravljeni koraci unazad u odnosu na vreme tih demokratskih promena, ali ipak ističe da „ništa ne može da bude gore nego devedesete godine“.

– Nismo u tom paklu, ali jesmo se vratili par koraka nazad od onoga što smo uspeli u nekom trenutku. Naravno da je strašno kada danas neko dobije batine ili prima pretnje, kao nedavno u Šapcu – kaže on, podsećajući na bagere koje je vlast izvela na građane i pretnje koje su potom dobili novinari, aktivisti, pa i političari posle učešća u ekološkim protestima i blokadama.

Svaku vlast ćemo morati da menjamo

Te blokade, održane mesec dana pre nego što će se obeležiti 25 godina od mitinga i kontramitinga u kojima je Predrag Starečvić izgubio život, iako se u oba slučaja pojavljuje i most Gazela kao lokacija, za Danila nemaju mnogo sličnosti, a ove današnje proteste doživljava kao „nešto vrlo pozitivno“ i ističe da mu je drago što nije dolazilo do ozbiljnijih incidenata.

–  Normalno je protestovati i treba da se protestuje protiv svake vlasti, i protiv neke buduće. To je demokratija. Poslednja stvar kojoj treba da se nadamo jeste da ćemo, kada smenimo samo još ovu vlast, rešiti sve naše probleme i dobiti vlast koju nećemo morati nikada da menjamo. Svaku vlast ćemo morati da menjamo i uvek ćemo morati da pravimo neke barikade, demonstracije i to je dobro. Bolest koju moramo da preležimo je to ubeđenje da možemo jednom za svagda da rešimo sve probleme. Važno je da se vlast menja, pa makar bila podjednako korumpirana kao ova druga, važno je da se menjaju i jedni druge kontrolišu – zaključuje Starčević.

On ukazuje i da je glavna razlika između današnjih demonstracija i onih tokom devedesetih godina, u tome što je uloga policije u takvim dešavanjima ranije bila mnogo očiglednija.

– Policija je devedesetih vrlo aktivno učestvovala u progonu opozicije, a danas se samo ne mešaju. Mislim da su nosioci trenutne vlasti, koji su neki način bili vlast i tih devedesetih,  doživeli traumu Petog oktobra kada su skinuti sa vlasti pa su izgubili poverenje u policiju i oni danas ne naređuju policiji da radi bilo šta, nego nađu neku svoju ekipu – zaključuje on.

Posle 25 godina, Danilo ističe da i dalje gaji iskrenu nadu da će dobiti neku vrstu zaključka, jer je strašno živeti sa tim da „priča nije zakoružena“.

– Ne gajim ni mržnju prema ljudima koji su to učinili, nije mi do toga. Ali voleo bih da imam neki epilog i da ima neke posledice, ako ništa drugo kao garancija da se tako nešto neće desiti ponovo – naglasio je Starečević.

„Vratio sam se u Srbiju iz inata“

Danilo Starčević završio je studije filozofije u Minhenu gde je otišao, kako sam ističe na nagovor svoje majke, koja je posle smrti njegovog oca Predraga i svih društvenih tenzija u Srbiji, želela da ga „izvuče odavde“, ali kako on dodaje, „nije uspela u potpunosti u tome“. Danilo se posle studija i života u inostranstvu ipak odlučio da se vrati u Srbiju.

„Ja volim ovu zemlju i ovaj grad i nisam želeo da dozvolim da imam taj osećaj kao da sam proteran odavde. Može se reći da sam se vratio u Srbiju i iz nekog inata“, naveo je on.

https://www.danas.rs/vesti/politika/navrsava-se-tacno-25-godina-od-kontramitinga-slobodana-milosevica/