Od početka potere za Ratkom Mladićem kružile su priče i o pregovorima koji se vode u cilju njegove dobrovoljne predaje. Kako su pisale banjalučke Nezavisne, po podizanju haške optužnice, Mladić je odlučio da se preda. Godine 1996. još je boravio na svom komandnom mestu u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska, gđe se posvetio poljoprivredi. U Han Pijesku je, kaže isti izvor, osposobio kancelariju za advokatski rad i sa jednim grčkim advokatom počeo da radi na pripremi svoje odbrane.
Međutim, početkom jeseni nakon sastanka sa Radovanom Karadžićem, naglo je promenio odluku o predaji. Otpustio je advokata uz reči: „Ne idem u Hag. To je politički sud namenjen samo Srbima. Ja samo priznajem sud mog naroda, čim su me optužili u Hagu, znači da sam u pravu“. Otada su se ispredale priče i o njegovim porukama da ga Hag neće živog videti.
Do hapšenja Slobodana Miloševića, Ratko Mladić je, ipak, živeo više ili manje gotovo javno. En Svardon, novinarka Njujork tajmsa, tvrdila je da ga je u martu 2000. videla na fudbalskoj utakmici Kina – Jugoslavija u Beogradu gde je ušao na VIP ulaz i seo u privatnu ložu okružen osmoricom čuvara, a viđen je i u samoposluzi na Dedinju. Često je viđan kako igra šah na Košutnjaku, ali i na fudbalskim utakmicama FK Čukarički na Banovom brdu. Svoju kuću u Ulici Blagoja Parovića napustio je 2001. nakon izručenja Miloševića Haškom tribunalu.
Prema pisanju medija, nakon napuštanja kuće bio je u vojnim objektima, a od 1999. do 2002. čuvala ga je Vojska Jugoslavije. U martu 2002. jedinica koja ga je obezbeđivala je rasformirana.
Od 2000. je njegovo kretanje nepoznato. Često je kao moguće mesto skrivanja pominjan njegov ratni štab u Han Pijesku, ali i Perućica. Govorilo se i o tome da je povremeno obilazio grob kćerke Ane na Topčideru. U međuvremenu je, bez ikakvih potvrda, „viđan“ i u Moskvi, Solunu, Atini. Između ostalog, Mladić je navodno viđen i na venčanju u crkvi u Valjevu, ali i na svadbenom ručku, o čemu je javno govorio i nekadašnji ministar policije Dušan Mihajlović.
Dugo se spekulisalo time da se skrivao u Srbiji i da ga je štitila Vojska SCG. Ove priče su podgrejane nakon što su krajem 2004. u incidentu poginula dva vojnika u kasarni Topčider u Beogradu. Neki su tada zagovarali tezu da su vojnici ubijeni jer su prepoznali Mladića koji se tu skrivao, te da su zbog toga morali biti likvidirani. Spekulisalo se i da se u izveštaju Vojnobezbednosne agencije (VBA) navodi da je Mladić do 1. juna 2002. boravio u tri vojna objekta u Srbiji, a da je poslednji put viđen na planini Povlen kod Valjeva.
Nakon hapšenja takozvanih Mladićevih jataka 2006. utvrđeno je da se taj haški begunac skrivao po iznajmljenim stanovima na Novom Beogradu, i kod svojih ratnih prijatelja.
Svojevremeno, sarajevski dnevni list Oslobođenje je pisalo da je trag do Mladića bio to što je početkom godine jedan od pripadnika MUP RS izgubio dnevnik u kojem su navedene lokacije na kojima se pojavljivao general Mladić. Navedeno je, navodno, da se Mladić najviše kretao u područjima oko Ljubovije i Valjeva.
Više puta u medijima se spekulisalo i o njegovoj smrti. U plasiranju najneverovatnijih informacija preko medija o sudbini haškog begunca očigledno su se utrkivale razne tajne službe, ali i mreža Mladićevih pomagača. Tokom 2007. nastavlja se sa nizom neuspešnih akcija lociranja Mladića. Vojska Srbije je tokom te godine pregledala više od 100 vojnih objekata u Srbiji, između ostalog i vojni hotel u Deligradskoj ulici u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
