Špigel: Koju igru igra Vučić?

U pokušaju da objasni taj fenomen autor podseća na tradicionalno bliske veze Srbije s „Majkom Rusijom“ i s pravoslavnim bratskim narodom na istoku, ali i napominje da se to sve sada stavlja na iskušenje. To pokazuje, navodi se dalje, „okolišanje predsednika Aleksandra Vučića“: s jedne strane, on se zalaže za teritorijalni integritet Ukrajine, ali istovremeno ne želi da se pridruži sankcijama EU protiv Rusije. On ne izražava jasnu kritiku očigledno agresorskog rata pozivajući se na „specijalne odnose svoje zemlje s Rusijom“.

Autor Vučića naziva „talentovanim lutkarom koji vuče konce iz pozadine“ i podseća da je on na početku svoje političke karijere bio učenik ratnih zločinaca poput Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja i Slobodana Miloševića.

Dugi niz godina podržavala ga je nemačka kancelarka Angela Merkel i on se do danas uspešno predstavlja kao posrednik između svetova, kao političar koji vešto balansira između moćnika u Briselu, Kremlju i Pekingu. Pritom „ne daje odgovor na pitanje u kojem se od tih svetova on i srpski narod osećaju kod kuće“, navodi se u tekstu.

To svakako ima veze i s predsedničkim izborima 3. aprila, gde mu je bivši načelnik Generalštaba srpske vojske Zdravko Ponoš ozbiljan protivkandidat. Zato sada Vučić mora svom biračkom telu da objasni zašto njegov dugogodišnji saveznik Vladimir Putin mirnu susednu državu poput Ukrajine sada obasipa bombama i granatama, piše autor.

U Briselu veoma iritirani

Do sada su uglavnom korišćeni argumenti iz nedavne prošlosti. Rusija je 1999. protestovala protiv NATO bombardovanja Srbije. Ali, iz srpskog ugla gledanja postoje i vrlo pragmatični razlozi za podršku Putinovoj politici, dodaje Majr: „Prilikom susreta u novembru na obali Crnog mora Putin je Vučiću obećao veću isporuku gasa po povlašćenoj ceni. Predsednik Srbije je nakon susreta priznao da je Putina ’zamolio’ za bolji tretman.“

Javno mnjenje je, uz veliku medijsku podršku bulevarskih novina lojalnih Vučiću, na strani predsednika. Ankete pokazuju da dve trećina građana Srbije ima pozitivan stav prema Putinu. U nekim novinama čak su se pojavljivali i naslovi poput „Ukrajina napala Rusiju“, podseća autor.

On istovremeno skreće pažnju na to da su u Briselu veoma iritirani takvim srpskim ponašanjem, da izražavaju „žaljenje“ što se Srbija nije priključila sankcijama, što znatno umanjuje šanse za skori prijem Srbije u EU.

No to je situacija u koju se Evropska unija sama dovela, smatra Valter Majr: „Otkako je 2008. došlo do prebrzog priznavanja nezavisnosti Kosova, Srbija ima ključnu ulogu u traženju trajnog mirnog rešenja za Zapadni Balkan. Vučić to zna i vrlo uspešno koristi – on sve više jača svoju autoritarnu vlast u Srbiji, dok se istovremeno na međunarodnoj sceni predstavlja kao pošteni posrednik u vezi s Kosovom.“

Ozbiljna pretnja po bezbednost

Prema mišljenju autora, taj diplomatski „hod po jajima“ sve više predstavlja ozbiljnu pretnju po bezbednost na kontinentu. To se vidi i u Bosni i Hercegovini: uz rusku i srpsku podršku sve ozbiljnije poigravanje vatrom Milorada Dodika preti da izraste u pravi požar. Stalno se spominje mogućnost otcepljenja Republike Srpske iz sastava Bosne i Hercegovine „što bi ugrozilo „čitav mukotrpno uspostavljen postjugoslovenski posleratni poredak“, smatra Majr.

A činjenica „da Vučić, predsednik zemlje koja je kandidat za članstvo u EU, do danas nije dobio ozbiljnu kritiku od strane Evropske komisije, šef srpske države može da shvati kao nagradu za svoju ciničnu politiku“, zaključuje novinar nemačkog magazina Špigel, Valter Majr.