„Spoljna podrška važna, ali je držanje Zapada krajnje licemerno“: Zoran Stojiljković o tome šta građani mogu da „izvuku“ iz protesta

„Kakav će biti ishod, zavisi od toga da li ćemo izaći iz faze konfuzije i doći u situaciju kad postaje jasno da većina ljudi vidi da stvari idu u pogrešnom smeru i u većoj meri to konstatuju na nivou životnog standarda, sistemske korupcije…”, navodi profesor u emisiji Pola sata Demostata.

On objašnjava da se kriza najbolje iskazuje ili najavljuje kroz to kakav je odnos između onih građana koji misle da Srbija ide u pravom i u pogrešnom smeru, te da se objektivizuje kroz pitanja da li ste zadovoljni životom, standardom, stanjem u ekonomiji, socijalnoj raspodeli, nivou nejednakosti, da li mislite da živite u koruptivnom društvu.

„Ja bih rekao da smo u polaznoj fazi krize, to je faza konfuzije. To je trenutak u kojem gotovo ni oko čega nemate natpolovičnu saglasnost, sem, recimo, da smo protiv toga da damo Kosovo za neizvesni prijem u EU i da ljudi većinski misle da nije još vreme da uvodimo sankcije Rusiji, odnosno da ne želimo u NATO. Ni oko čega drugog nemate natpolovičnu većinu. To je konfuzija, anomija”, navodi Stojiljković.

Profesor kaže da je politička kriza velika društvena arena u kojoj se odvijaju konflikti, pre nego konkretan konflikt.

„Kriza bolesti je ona tačka u kojoj se organizam okreće ka ozdravljenju ili neželjenom smrtnom ishodu. Kriza je suženi vremenski prostor u kojem se pokazuje da sistem više na starim pravilima ne može da funkcioniše, odnosno da adekvatno reaguje na veliki broj izazova iz spoljnog ili unutrašnjeg okruženja”.

Na izlazu iz krize ide se ka polarizaciji, dok se pitanje ne razreši – dok ne postane jasno da ljudi vide da stvari idu u pogrešnom smeru.

U međuvremenu, to nerešeno stanje dugo traje i liči na preživljavanje, jer građani nemaju snage da se otvore prema problemu i da počnu da ga rešavaju.

Kada protesti mogu da prerastu u pokret

Novi protesti „Srbija protiv nasilja” biće održani u subotu od 18 sati u deset gradova u Srbiji, a najavljene su i blokade.

Profesor Stojiljković navodi da postoji više faktora koji mogu dovesti do toga da se protesti pretoče u neku vrstu pokreta koji može da proizvede eventualne promene.

Među njima su jasnoća povoda, mobilizacija onih koji su izazivači režima, kriza unutar režima „kada pacovi prvi beže” (do koje, kaže, još nije došlo, ali neki nagoveštaji postoje).

Uz to je važna i spoljna podrška koja igra veliku ulogu, navodi Stojiljković.

Upitan da li bi međunarodni faktor mogao da posreduje u dijalogu, Stojiljković kaže da je spoljna podrška važna, ali da je držanje Zapada krajnje licemerno, jer se, navodi, drži stabilokrate Vučića kako bi im isporučio ono što im je važno – Kosovo, jačanje uticaja Zapada, guranje Rusije i marginalizovanje Kine iz regiona.

„Zapad iz tog fokusa gleda na stvari”, navodi on.

Stojiljković navodi da je za protest potreban relativno jak, neposredan povod koji tangira veliki broj građana i koji izaziva neku vrstu reakcije na psihološkom planu, proizvodi osećaj čuđenja, gađenja, ljutnju ili bes i prosto se više ne može zanemariti.

„Vi možete da imate dugotrajno nezadovoljstvo koje, napraviću analogiju sa brakom, ne izaziva traume i promene, a onda se pokaže u relativno banalnom povodu. Ovde je povod veoma važan i on je dokaz krajnje moralne i vrednosne krize u kojoj se srpsko društvo nalazi”, navodi Stojiljković.

To je kriza svake vrste odgovornosti i moralnih i vrednosnih pretpostavki.

Profesor kaže da je proteste generalno teško održati u životu ukoliko nema neke vrste moralne i vrednosne zgađenosti, koja se ovde očitava kao zgađenost prema primitivizmu i primitivnim reakcijama.

„I svaki put kada vlast napadne nekoga, kao sada glumce, daje sebi autogolove i dinamizira proteste. Kao što je to ranije radio Milošević”, navodi Stojiljković.

Vlast pokazala strategiju hibridnog režima

Stojiljković ocenjuje da je vlast do sada, kada je reč o protestima, pokazala strategiju hibridnog režima koji neće silom i otvoreno napasti protestante, ali neće ni u demokratskoj proceduri razrešavati pitanja ravnopravnim i argumentovanim dijalogom.

Kako navodi, Vučić je zainteresovan da ovi protesti postanu tipični građanski protesti.

„To je faza kada vas puste da šetate petkom od šest do sedam s prijateljima i niko se ne uzbuđuje”, navodi on i dodaje da aktuelni protesti nisu u toj fazi.

Govoreći o radikalizaciji, Stojiljković navodi da je najveći mogući stepen radikalizacije nenasilnih protesta građanska neposlušnost, „simbolička primena nasilja”, blokiranje saobraćajnica, kako bi se protesti učinili vidljivim.

Upitan kako bi opozicija trebalo da odreaguje ukoliko se raspišu prevremeni izbori, Stojiljković odgovara da bi opozicija trebalo objasni i poveže konkretne razloge protesta i zahteve koji ih prate sa pričom o širenju demokratskog procesa i pristojnim izborima.

On navodi da opozicija neće moći da kontroliše elementarne stvari u izbornom procesu ukoliko pristane na jako brz ritam organizovanja izbora na koji je Vučić spreman, jer procenjuje da mu vreme ne ide u korist.

U tom slučaju, opozicija bi pristala da trči trku sa olovnim nogama, koju unapred gubi.

Ponavlja da Vučić ne raspisuje izbore ukoliko unapred nije siguran da će ih dobiti.

Navodeći da opoziciji vlast nije kriva što nema dovoljno kontrolora ili što ne ume da nađe adekvatnu formulu da joj sa tri odsto cenzusa ne propadnu glasovi, Stojiljković kaže da je vlast odgovorna zbog strukturalne neravnopravnosti na izborima, postojanja neuporedivo većih finansijskih resursa i ucene glasača.

Kaže da čak ni medijska pokrivenost nije tako veliki problem kao gore navedeni, budući da alternativni mediji imaju vidljivost na preko trećine teritorije Srbije.

„Ali ova vrsta držanja ljudi na uzici, kad imate ljude koji su zaposleni na privremeno povremenim poslovima, kad se igrate klijentelističkih igara i partijskog zapošljavanja, kad šaljete ljudima poruke da paze kako će i za koga da glasaju, to je mnogo veći problem od toga da li će izborna radnja biti kontrolisana i šta će biti cenzus”, navodi on.

Stojiljković navodi da opozicija mora pokazati sposobnost samoodržanja, i posle svih bolnih iskustava.

Opozicija, svesna svoje težine i ozbiljnosti, igra na nezadovoljstvu i energiji građana, ali nijedan resurs ne traje zauvek, navodi Stojiljković i dodaje da je sredina jula najkasniji period kada mogu da se organizuju masovni protesti.

Upitan da li do tada mora da se postigne pomak, on navodi da se ljudima koji imaju neku vrstu samodostojanstva ova vlast svojim reakcijama uspela da zgadi trajno i da oni neće promeniti svoj stav zavisno od toga da li će protesta biti u kontinuitetu ili neće.

Stojiljković kaže i da opozicioni lideri liče na ljude koji se popodne bave politikom, te da oni moraju da ponude odgovore na najvažnija pitanja za građane – pitanja životnog standarda i perspektiva.

„Demokratija se ne maže na hleb, ona ide sa osećajem da ste uvaženi, da nema pretarano korupcije, da možete da budete zadovljni životnim standardom i perspektivama i da to neko artikuliše kao političku alternativu. Jer kada govorimo o krizi, mora da dođe do polarizacije izazivača i onih koji brane vlast. Ti izazivači moraju da nas ubede da će oni to bolje i uspešnije da rade, a oni to ne govore”, ističe Stojiljković.

Šta građani mogu da izvuku iz protesta

Na kraju, Stojiljković zaključuje da je najvažnije šta građani mogu da „izvuku” iz protesta.

Građani mogu da izvuku vlast u defanzivi, gde više nema mesta za bezobrazluk i prostakluk, kao i to da predsednik shvati da je „provaljen” kao cezarista i vladalac izvan Ustava.

„Oni svi moraju da shvate, uključujući opoziciju, šta su naši interesi i zato treba da postoji nešto što u velikoj meri nemamo, a to je neka vrsta stabilnosti i predvidivosti, neka vrsta dokazane solidarnosti među ljudima da mogu da odgovore na pokušaj da ih neko jeftino kupuje, što je uvredljivo. Srdžba i bes koji su u osnovi protesta imaju neku pozitivnu konotaciju po meni, ako proizvedu neku vrstu dostojanstvenog prkosa, koju su i proizveli”, navodi Stojiljković.

On navodi da ovim protestima građani mogu da pokažu da su čovek sa velikim Č i da im dostojanstvo ne može neko uniziti.

„Onda i politika mora da shvata da mora da nam podilazi i to trajno i da mi nismo naivni i glupi. Ja mislim da je to ono što eventualno možemo da dobijemo u ovoj situaciji i od vlasti i od opozicije. Mislim da vlast popušta, ako se susretne sa dostojanstvenim i upornim otporom – to se pokazalo nekoliko puta”, navodi on.