Sporazum dve Nemačke kao model za evropski predlog: Šta sledi dalje u dijalogu Beograda i Prištine?

U ponedeljak, 27. februara je u Briselu održan dugo očekivani sastanak na najvišem nivou predstavnika Srbije i Kosova – Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija – sa Visokim predstavnikom Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Đuzepom Boreljom i Specijalnim izaslanikom za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom.

Nakon sastanka Borelj je istakao da su se lideri Srbije i Kosova usaglasili da nisu potrebni dalji razgovori oko samog predloga Evropske unije za sporazum. Sredinom marta bi trebalo da bude organizovan novi susret Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija sa Đuzepom Boreljom, kada se očekuje postizanje dogovora o (redosledu) implementacije.

Na vebsajtu Evropske službe za spoljne poslove je u večernjim časovima, po završetku razgovora, prvi put javno objavljen evropski predlog – iako je u javnosti bio poznat kao francusko-nemački predlog sporazuma, do sada je postalo jasno da su ga podržale sve države članice Evropske unije. Zvanični naziv je „Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova“ i sadrži preambulu i 11 članova.

Sličnost sa nacrtima sporazuma objavljenim u medijima

Dva dana nakon susreta predsednika Srbije Aleksandra Vučića 20. januara u Beogradu sa tzv. diplomatskom petorkom – predstavnicima EU, Nemačke, Francuske, Italije i SAD – najpre je u dnevnom listu Danas, a potom i ostalim medijima, objavljen nacrt dokumenta za koji se tvrdilo da predstavlja francusko-nemački predlog za Srbiju i Kosovo. Dokument je obuhvatio preambulu i 10 članova.

Uporednom analizom teksta tada „procurelog“ francusko-nemačkog predloga i sada javno dostupnog zvaničnog predloga EU, potvrđuje se da postoji skoro potpuna identičnost dva dokumenta. Sadržaj osam članova evropskog predloga sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova odgovara onome što je predviđeno u ranije dostupnoj verziji (francusko-nemačkog) nacrta plana, piše European Western Balkans.

Oni podrazumevaju: spremnost strana da razvijaju dobrosusedske odnose zasnovane na ravnopravnosti i priznaju dokumenta i nacionalne simbole; rukovode se principima Povelje Ujedinjenih Nacija (kao što su suverena jednakost država, poštovanje nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravo na samoopredeljenje); mirno rešavaju sporove uzdržavajući se od pretnje silom ili upotrebe sile, prihvate pretpostavku na nijedna ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi (uz neprotivljenje Srbije članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama); rade na uspostavljanju posebnih aranžmana za odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu i formalizuju status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu; razmene stalne misije u sedištima dotičnih vlada; formiraju zajednički komitet, kojim predsedava EU, za praćenje sprovođenja sporazuma i potvrde svoju posvećenost primeni svih prethodnih sporazuma u dijalogu.

Manje izmene teksta su u zvaničnoj verziji učinjene u članovima 5 i 6. Članom 5 se sada eksplicitno regulišu obaveze Srbije i Kosova da ne blokiraju, niti podstiču ostale aktere da blokiraju napredak druge strane ka EU, dok se u prvobitnom planu predviđalo samo da dve strane podržavaju težnje ka članstvu u Evropskoj uniji.

Slična formulacija o neblokiranju nalazila se i u tački 14 Briselskog sporazuma iz 2013. Što se tiče narednog člana, detaljnije je razrađen nastavak procesa dijaloga do krajnjeg pravno-obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa; kao i produbljivanje saradnje u brojnim aspektima kroz dodatne sporazume.

Naravno, predlog EU ima 11 članova, tj. član više nego u originalnom nacrtu, a on se odnosi na poštovanje Mape puta za implementaciju koja će biti priložena u Aneksu sporazuma. Upravo oko Aneksa sporazuma i konkretne Mape puta će biti potrebni dodatni pregovori dve strane. Prema medijskim navodima, predsednik Srbije tokom sastanka nije bio spreman da prihvati ponuđeni Aneks.

Sporazum dve Nemačke kao model za evropski predlog

Kao što je na portalu European Western Balkans ranije analizirano, kada je u medijima obelodanjena verzija francusko-nemačkog predloga, okosnica potencijalnog predloga je zasnovana na ključnim odredbama Sporazuma dve Nemačke iz decembra 1972. godine. Takozvanim Osnovnim ugovorom ili Ugovorom o osnovama odnosa između Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike prvi put su regulisani odnosi dve nemačke države i postao je baza za sve buduće ugovore do 1990. godine.

Iako se ne spominje eksplicitno međusobno priznanje, taj sporazum je otvorio prostor da i Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika budu priznate od strane međunarodne zajednice i država koje to nisu ranije učinile, a takođe su obe postale članice Ujedinjenih Nacija u septembru 1973. godine.

S obzirom da se često tokom protekle dve decenije, čak i pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, model dve Nemačke isticao kao primer kako bi ishod dijaloga Srbije i Kosova mogao da izgleda, osnovano je pretpostaviti da evropski predlog, modeliran na nemačko-nemačkom sporazumu, otvara prostor za slične posledice i efekte.

Interesantno je da je čak preambula Sporazuma o putu ka normalizaciji gotovo u celosti preuzeta iz Sporazuma dve Nemačke, uz određeno manje prilagođavanje savremenom kontekstu i specifičnim okolnostima dijaloga Srbije i Kosova.

Centralno, pet članova u evropskom predlogu doslovce je istovetno ili, pak, odgovara suštini pojedinih članova Osnovnog ugovora dve Nemačke. Prvi član oba dokumenta predviđa razvijanje normalnih dobrosusedskih odnosa, zasnovanih na jednakim pravima. U pogledu predstavljanja u međunarodnim forumima u potpunosti se prepisuje odredba koju su prihvatile Savezna Republika Nemačka i Nemačka Demokratska Republika – da nijedna strana neće predstavljati drugu u međunarodnoj sferi niti delovati u njeno ime.

Član prema kojem bi se razmenile stalne misije Srbije i Kosova je takođe preuzet iz nemačko-nemačkog sporazuma. Konačno, ponavljaju se i elementi obaveze strana (SR Nemačke i DR Nemačke, te Srbije i Kosova) da se rukovode istim ciljevima i načelima Povelje Ujedinjenih nacija, kao i da mirno rešavaju međusobne sporove, bez pretnje silom ili upotrebe sile. Zanimljivo je primetiti da, ipak, samo stav o nepovredivosti postojećih granica, koji je integralni deo člana vezanog za mirno rešavanje sporova u sporazumu dve Nemačke, nije uključen u evropski predlog.

Šta sledi dalje?

Kao što je najavljeno, u narednih mesec dana očekuju se dalji pregovori dve strane oko konkretnih pitanja implementancije sporazuma, te posete Miroslava Lajčaka Beogradu i Prištini kako bi se pripremio naredni susret na najvišem nivou, koji će biti organizovan u Ohridu.

Sudeći po izjavama zainteresovanih aktera, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti su evropski predlog – sporazum prihvatili, ali nije došlo do potpisivanja dokumenta. Strogo posmatrano, u smislu Bečke konvencije o ugovornom pravu, prihvatanje sporazuma može biti izjednačeno sa samim aktom potpisivanja. Podsetimo, 2013. godine su premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači parafirali Briselski sporazum, koji su onda dve Vlade nekoliko dana kasnije odobrile.

Ukoliko je formalno potpisivanje sporazuma uopšte planirano, realno je pretpostaviti da će do njega doći u narednim mesecima, tek nakon finalizovanja dogovora o (dopunskom) Aneksu sporazuma. Portparol za spoljnu politiku EU Peter Stano je 2. marta, odgovarajući na pitanja medija o sastanku Borelja sa Vučićem i Kurtijem i njihovim potonjim izjavama o značenju predloga i implementaciji, istakao da evropski predlog nije tekst koji bi trebalo da bude potpisan između dve strane, ali da je neophodno raditi na osiguravanju njegove primene.

Međutim, čini se da će spor nastati upravo u vezi sa potencijalnom (doslovnom) primenom odredbe kakva je ona u članu 4 predloga – o obavezivanju Srbije da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama. Predsednik Srbije je, tokom gostovanja na RTS, izjavio da se nije saglasio sa tom tačkom i da zbog toga nije „potpisao“ predlog sporazuma u Briselu, te da su crvene linije Srbije o kojima se neće razgovarati međusobno priznanje i članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

Druga moguća „mina“ u sledećoj fazi pregovora (oko Aneksa implementacije predloga-sporazuma) jeste pitanje Zajednice srpskih opština (ZSO). Formiranje ZSO je neispunjena obaveza koju je Priština preuzela još 2013. godine Briselskim sporazumom. Srpska strana sada posebno insistira da bude realizovana u najskorijem periodu, verovatno pre ili paralelno sa primenom svih elemenata evropskog predloga, dok je vlada Aljbina Kurtija pokazivala nespremnost. U samom predlogu Evropske unije eksplicitno se naglašava obaveza sprovođenja svih prethodnih sporazuma (prvenstveno Briselskog), a u članu 7 je takođe posredno ukazano na ZSO, kroz formulaciju „obezbeđivanje odgovarajućeg nivoa samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu, u skladu sa relevantnim evropskim modelima“.

S obzirom na visok nivo angažovanja međunarodnih predstavnika (Evropske unije, vodećih država EU i SAD) u dosadašnjem periodu pre prihvatanja predloga, za očekivati je da se isti tempo intenzivnih razgovora i poseta i nastavi radi pronalaženja kompromisa između srpske i kosovske strane oko spornih aspekata u cilju potpune primene sporazuma.