Vučić traži podršku i za „Da“ i za „Ne“ povodom Sporazuma sa Prištinom: Čemu bi služio referendum ako bi bio raspisan?

Srbiji je „jasno stavljeno do znanja“ kakve mogu biti posledice odbijanja nemačko- francuskog plana, čuje se od predstavnika vlasti u Beogradu. Posle žive šatl-diplomatije i posete međunarodnih teškaša, Srbiju očekuje užurbana politička sedmica tokom koje će predsednik Aleksandar Vučić očigledno tražiti podršku za pristajanje na plan koji su podastrli predstavnici EU uz podršku Amerikanaca.

U tom planu, u koji je Danas imao uvid, navodi se niz namera o dobrosusedskim odnosima, ali pažnju privlači član 4 u kojem piše: „Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.“

Iako je predsednik Vučić rekao da je prihvatio da taj plan bude osnova za konačni dogovor oko Kosova, istakao je da „na jednu stvar“ Srbija neće pristati, ne rekavši da li je to upravo član 4 koji bi značio da Beograd „podigne rampu“ i za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

Mnogi su takav stav međunarodnih predstavnika pročitali kao ultimatum, dok su reakcije vlasti poslužile samo za dodatno zbunjivanje javnosti. Te izjave su se kretale od daljeg širenja misterije („o tome ne može da govorimo“), preko kontradiktornog nastavka da „ne krijemo ništa“, pa do najave da „Vučić ipak neće dozvoliti nikakva iznenađenja“, i „da će na kraju narod odlučiti“.

Ultimatum je realnost

Predlog zaista liči na ultimatum koji nije iznenađenje, ističe politički analitičar Đorđe Vukadinović. „Proteklih meseci smo imali postepeno zatezanje omče, i deluje da se sada zaključilo da se taj zahtev ne može u potpunosti odbiti“, navodi on za DW.

„Ne mislim da je završena stvar, ali mislim da je korak u pravcu prihvatanja onoga što i sam Vučić kaže da prihvata“, kaže Vukadinović.

Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić poruke koje su stigle sa Zapada ne vidi kao ultimatum, i napominje da „u kontekstu ukrajinske krize, Zapad želi da kosovsko pitanje skine sa agende“.

„To je objektivna i realna ponuda, i nekakvo rešavanje tog pitanja bi bilo možda i od istorijskog značaja. Činjenica da se sve dešava pod pritiskom je samo rezultat toga da razne vlasti u Srbiji već dve decenije nisu želele da naprave rez i reše kosovski problem“, ocenjuje Jakšić za DW.

A sad na konsultacije

Predsednik Srbije je najavio široke konsultacije sa srpskom Vladom, parlamentom i svim značajnim društvenim grupama. Delu opozicije je to bio povod za prozivke Vučića, kojem zameraju da je sam pregovarao i donosio sve odluke oko Kosova, i da sada naprasno želi da deli odgovornost sa drugima.

Proevropski deo opozicije je podržao Vučićev stav, a sve zajedno je dovelo do toga da vlasti čitav diskurs skrenu na potrebu podrške Vučiću i političkom jedinstvu zemlje. Posebno je zanimljivo što vlast obećava konsultacije o predlozima koje „ne može da otkrije“, ali istovremeno tvrdi da se od građana ništa ne krije.

Đorđe Vukadinović veruje da su najavljene „konsultacije“ zgodna prilika za kupovinu vremena.

„Ta debata se može usmeriti u željenom pravcu, s obzirom na kontrolu društvenih, političkih i medijskih tokova. Tako bi se dobila makar iluzija šire saglasnosti. Ako se recimo Vučić suoči sa velikim i čvrstim NE, onda će iza toga moći da se zakloni. Poenta je da želi da podeli odgovornost bilo za DA ili NE“, smatra Vukadinović.

Podrška bi svakako bila dobrodošla, napominje Boško Jakšić, „jer scenario u kome bi se uzbunile široke narodne mase, moguće na poziv Crkve, svakako ne bi bio dobar i politički bi destabilizovao Srbiju. Tu bi se ono što se između ostalog zamera Vučiću – kontrola medija – u ovom slučaju pokazalo kao prednost“, kaže Jakšić.

Sporna tačka četiri

Nije baš sasvim jasno oko čega će se voditi konsultacije, jer i dalje ostaje tajnovito da li je tekst koji su sada preneli beogradski mediji konačna verzija nemačko-francuskog plana.

No i Đorđe Vukadinović smatra da je najspornija tačka 4 koja, kako kaže, otvara perspektivu Prištine za članstvo u UN.

„Mislim da će se oko toga i vrteti najavljene unutrašnje konsultacije. Formalno, članstvo u UN ne zavisi od Srbije, ali bi svakako njeno mirenje sa tim oslabilo front odbijanja koji postoji unutar Saveta bezbednosti, i naročito kod onih članica Evropske unije koje nisu priznale Kosovo“, ocenjuje Vukadinović.

Čemu bi služio referendum?

Izjava premijerke Ane Brnabić, koja je rekla da na kraju ionako mora da odluči narod,  ponovo su na scenu vratile pomalo zaboravljenu ideju referenduma o Kosovu.

Boško Jakšić smatra da nema potrebe za raspisivanjem referenduma oko neke vrste mirovnog sporazuma.

„Dovoljno je taj sporazum ratifikovati u parlamentu. Referendum bi u ovom trenutku značio podelu Srbije na linije oštrog unutrašnjeg sukoba, ako ne i građanskog rata“, smatra Jakšić.

„Ako se SPC zvanično suprotstavi, Vučić ne može da dobije taj referendum ni uz pomoć svih 700.000 članova Srpske napredne stranke. Pitanje je onda čemu sve to ako se ponovo vraćamo na početne pozicije“, skreće pažnju Jakšić.

Ulog je previše veliki, kao i pritisak, i stoga referendum nije nemoguć, kaže pak Đorđe Vukadinović.

„Referendum jeste način da se to pitanje prihvati, ili odbije, ali je isto tako važna i formulacija referendumskog pitanja. Videli smo kako je ta kampanja izgledala povodom referenduma o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa, a ovde to bi to bilo daleko gore ako bi trebalo provući neko DA“, podseća ovaj analitičar.

„Mislim da je stoga referendum dosta riskantno rešenje za vlast, posebno ako žele da sporazum prođe. Ako pak žele da se zaklone iza NE za odbijanje sporazuma, onda bi referendum bio praktičan za vlast“, zaključuje Vukadinović.