Sporazume iz Brisela zapravo niko nije prihvatio: Da li je pristup „uzmi ili ostavi“ pogrešan

Sagovornici Kosovo onlajna, ipak, smatraju da su i taj, kao i dogovori koji su usledili u okviru pregovaračkog procesa imali potencijal da normalizuju odnose dve strane – da su bili sprovedeni i da nije bilo opstrukcija.

Kako ocenjuju, prvi sporazum je dao podstrek za relaksaciju odnosa Srba i Albanaca, a da su svi primenjeni, na dobitku bi bili svi građani.

Zajednica srpskih opština, podsetimo, bila je glavni motiv da srpska strana stavi paraf na Prvi sporazum iz aprila 2013. godine, jer je zamišljena kao najvažniji politički instrument za zaštitu kolektivnih prava Srba na Kosovu.

Osam godina od sporazuma o ZSO

Krajem ovog meseca, 25. avgusta, navršiće se osam godina otkako je postignut i sporazum o principima formiranja ZSO, ali je na njega Priština brzinski spustila rampu već u oktobru te godine tako što je tadašnja predsednica Kosova Atifete Jahjaga zatražila od Ustavnog suda da oceni njegovu ustavnost.

Sud je rekao da principi koji se odnose na ZSO „nisu u potpunosti usklađeni sa duhom Ustava“ i od tada svaka vlast u Prištini ovu presudu koristi kao alibi da ne formira ZSO iako je Ustavni sud istom tom odlukom naložio njeno formiranje.

Na osnovu Prvog Briselskog sporazuma srpski policajci i sudije integrisali su se u kosovski sistem, ali su te položaje napustili prošle jeseni, a sporazum je predviđao i lokalne izbore na severu po kosovskim zakonima, koji su se i aprila ove godine održali po tom zakonodavstvu, ali ovog puta uz bojkot Srba i minimalnu izlaznost birača.

Politički analitičar Ognjen Gogić kaže za Kosovo onlajn da je primena Briselskog sporazuma od 2013. godine do dolaska na vlast Aljbina Kurtija doprinosila poboljšanju srpsko-albanskih odnosa, a da je od tada počelo poništavanje onoga što je postignuto pre njega.

Gogić: Nije ostao ni kamen na kamenu

„Sporazum je predvideo da Srbi na severu Kosova u četiri opštine postanu deo kosovskog sistema, formiranjem opština u drugom sistemu, integracijom u kosovsku policiju i pravosuđe, a da zauzvrat Priština dopusti formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom. Taj drugi deo se nikada nije ostvario, a ovaj prvi jeste i zaživeo je u praksi do novembra 2022. godine kada su Srbi napustili kosovske institucije i kada je sporazum i definitivno faktički poništen. Može se reći da od njega danas nije ostao kamen na kamenu“, kaže Gogić.

On napominje da je potpisivanje sporazuma otvorilo Srbiji pristupne pregovore sa EU 2014. godine i da je postojala volja sa srpske strane da se ono što je dogovoreno sprovede.

„Može se reći da se izašlo u susret zahtevima Prištine koja je želelela da integriše i sever Kosova, ali i da je taj proces poboljšao srpsko-albanske odnose. Srbi su ušli u u institucije u kojima su sarađivali sa Albancima i došlo je do veće interakcije Srba i Albanaca. I privredna saradnja Srba i Albanaca, odnosno između Kosova i centralne Srbije dobila je podstrek i postalo je prihvatljivije da Srbi i Albanci sarađuju u raznim oblastima. Započelo je ono što se naziva normalizacijom odnosa, iako će Srbi na severu reći: ‘sve je to lepo, ali mi neke stvari nikada nismo ni hteli’, pošto su se oni do tada osećali kao da su Kraljevo ili Raška“, kaže naš sagovornik.

Kao „plus“ Briselskom sporazumu mnogi pripisuju period bez većih tenzija (do dolaska na vlast Pokreta Samoopredeljenje), mada Gogić podseća da ih je bilo povremeno i daje primere hapšenja Marka Đurića ili povećanje taksi na srpske proizvode u vreme vlade Ramuša Haradinaja.

„To su više bile neke ’rupe na putu’ – išlo se ka normalizaciji pa su se pojavili neki izazovi koji su prebrođeni. Međutim, od dolaska Kurtija, počinje poništavanje onoga što je bilo pre njega. Od jeseni 2021, kada je nastao problem sa tablicama iz centralne Srbije, krenuo je proces urušavanja svega postignutog, zatim je došlo do napuštanja institucija od strane Srba i najzad je policija poslata da bude oko zgrada u opštinama na severu, što je suprotno normalizaciji odnosa“, navodi Gogić.

Osim tačaka koje su išle naruku Albancima, sporazum je podrazumevao i formiranje ZSO, a Gogić kaže da je Zajednica trebalo da amortizuje ulazak Srba sa severa u kosovski sistem, da oni to „što manje osete“, a pošto ZSO nije formirana, kod njih je frustracija samo povećana.

O tome da li je ikada bilo reči da bi, kada se formira ZSO, morale da se ukinu i srpske lokalne samouprave na teritoriji Kosova, Gogić kaže da to nigde nije rečeno.

Mit o integraciji

„Postoji mit i uvreženo mišljenje da bi se formiranjem ZSO Privremeni organi, kao i zdravstvo i školstvo, integrisali u kosovski sistem. Privremeni organi finansiraju i omogućavaju rad ova dva sistema, a ni iz jednog sporazuma ne proizlazi da bi to trebalo da bude ukinuto. Ako bi se ovo ikada diralo, onda to mora da bude predmet posebnog sporazuma, a ne da se nešto ‘podrazumeva’. Kada se kaže će ZSO imati nadležnosti u oblasti obrazovanja i zdravstva, ljudi misle da to znači i integraciju u kosovski sistem. Međutim, opštine na Kosovu već imaju nadležnosti u ovim oblastima u smislu da mogu da isplate plate, okreče zgrade i slično. Nigde nije rečeno i ne sme da se tumači da će se sa formiranjem ZSO školstvo i zdravstvo, koji su u srpskom sistemu, integrisati u kosovski“, ističe Gogić.

Na drugoj strani, profesor Ustavnog prava na Univerzitetu u Prištini Mazlum Baraljiu smatra da sporazumi iz briselskog pregovaračkog procesa nisi doneli ništa novo, ni jednoj, ni drugoj strani, jer većina, kaže, uopšte nije prihvaćena. Kada bi se to promenilo, kako smatra, svi građani bi bili na dobitku.

Baraljiu: Obe strane na gubitku

„Mislim da nije bio izabran najbolji model ili metod, jer pristup ’uzmi ili ostavi’ prema jednoj ili drugoj strani nije bio najbolji metod. Bez obzira na to, namera međunarodne zajednice i Evropske unije je bila dobra. Kada bi sporazumi bili prihvaćeni, to bi bilo dobro za obe zemlje, i za sve građane, zato što bi došlo do pospešivanja integracionih procesa, bilo bi više mogućnosti za pridobijanje sredstava kroz IPA i druge programe, bilo bi više investicija i poverenja investitora, direktnih i inostranih investitora, iz dijaspore, i ovde i u Srbiji. Jer niko ne može da stekne poverenje u ovakvim uslovima kada se mi, zapravo političke elite, prepiru“, kaže Baraljiu.

Ukazuje da je dobar svaki dogovor koji doprinese zajedničkom suživotu, ali smatra da političke elite i u Beogradu i u Prištini, i ranije i sada, to nisu imale kao prioritet.

Što se tiče ZSO, Baraljiu je mišljenja da za nju nema zainteresovanosti ni na jednoj strani.

„Na Kosovu najmanje. Takav je bio grčevit stav ove koalicije, pogotovu Samoopredeljenja kao najveće partije i pre poslednjih izbora – da Asocijacija ne može da se formira, pogotovu ne onakva kakva je projektovana aprila 2013. i 2015. sporazumom iz avgusta. I Ustavni sud je rekao da to ne može tako, već drugačije. Po mom dubokom uverenju kao profesora prava, ta odluka Ustavnog suda samo je unela zabludu i nije bila onakva kakva je trebalo da bude“, kaže Baraljiu.

On takođe smatra da niko nije zainteresovan ni za francusko-nemački plan, kao ni za dogovor iz Ohrida. Sporazumi, konstatuje on, ili nisu uopšte prihvaćeni ili nisu ostvareni ili je to urađeno tek delimično.

„Kakav je to sporazum koji niko nije prihvatio? Zapravo, Priština ga je prihvatila, ali ga nije potpisala, a Beograd ga nije prihvatio“, kaže Baraljiu i dodaje da nijedna strana nije spremna da ispuni obaveze koje je prihvatila.