Srbi i Albanci nadneti nad kartu

Nepovredivost granica spada u najveće dragocenosti u riznici evropskog prava. Granice su svete. U principu. Ali u Bosni i Hercegovini se pre dvadesetak godina to već dogodilo  I to bez posledica: pomeranje granica po etničkim kriterijima. Fakti su prethodno stvoreni silom.

Sada bi Srbija i Kosovo da urade isto. Sa jednom razlikom. To žele sporazumno. Još su predmeti razmene nejasni, ali izgleda da je dil postignut. Taj projekat je rizičan i za celi region.

Kao na „buvljaku“

Pregovara se više od sedam godina. Ne u Beogradu, ne u Prištini, jer to ne dozvoljava ogorčeno neprijateljstvo ratnih  protivnika. Umesto toga šefica diplomatije Evropske unije posreduje u tim razgovorima u Briselu, pokušavajući da nemoguće učini mogućim. Cena sporazuma je pikantna. Izgleda da je časni princip EU da ne pomera granice  izvrnut naopačke, pošto je po svemu sudeći upravo to plan: daj mi ovo za ono! To bi bila suprotnost od pravila u koje se klela Evropska unija – multietnička društva bi trebalo stabilizovati a ne rasparčati.

Kosovo je de fakto u Evropi sporno kao samostalna država, samo malobrojne članice koje se same boje secesionizma nisu ga priznale. Moć faktičkog daje kosovskim Albancima pregovaračku poziciju o kojoj nisu mogli ni sanjati pre deset godina. Ako Priština da Srbiji severni deo Kosova u kojem živi oko 45.000 Srba, mogla bi zauzvrat dobiti Preševsku dolinu na jugu Srbije. Područje potpuno naseljeno Albancima. No, trgovina teritorijama po etničkom principu je samo jedan od kriterija. Radi se o resursima i spomenicima kulture. Za resurse su obe strane zainteresovane iz ekonomskog rezona. Ali mogući gubitak srpskih crkava i Manastira kod Srba budi nacionalna osećanja. Naime, Kosovo važi kao „kolevka srpstva“.

Mit i rat – predistorija

Kosovo je u srednjem veku bilo jezgro srpskih naseobina. Osmanskim osvajanjima je deo po deo izgubljeno. Politika je mit o Kosovu propagandistički isticala, poslednji put je to bilo 1989. kada je Slobodan Milošević ukinuo kosovsku autonomiju u Jugoslaviji 600 godina posle Kosovskog boja. To je bio početak kraja Jugoslavije.

Kada je oružje zaćutalo u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, 1998. je eskalirao konflikt na Kosovu. Mediji su izveštavali o masovnom proterivanju Albanaca sa Kosova, neka proterivanja su dokumentovana, a druga – inscenirana. Sledio je pregovarački maraton u Rambujeu i vazdušni udari Severnoatlanskog pakta po Srbiji koji su trajali 78 dana. Pritom su ubijeni brojni civili. Kosovo je postalo međunarodni protektorata da bi 17. februara 2008. Proglasilo nezavisnost i tako postalo najmlađa evropska država.

Scenariji rizika

Posledica razmene teritorija između Srbije i Kosova mogle bi se osetiti u regionu – gaseći jedan požar mogla bi se potpaliti nova žarišta. Najteže konsekvence mogla bi snositi Bosna i Hercegovina. Srpski tvrdolinijaši iz Republike Srpske nikada nisu pokopali svoje planove o ujedinjenu sa Srbijom. Samo su ih odložili na stranu. Isto važi i za hrvatske nacionaliste u zapadnoj Hercegovini koji bi jedva dočekali da se priključe Hrvatskoj. Ali i Makedonija i Crna Gora su multietnička društva.

Pravi je paradoks da bi politički i pravno sporna razmena teritorija i Srbiju i Kosovo dovela bliže članstvu u EU. Oni spadaju uz još četiri zapadnobalkanske zemlje u kandidate za prijem u punopravno članstvo, ali moraju da ispune kriterijume. Dok recimo francuski predsednik Makron želi da oformi prvoklasnu uniju „naprednih“ i nije sklon proširenju, druge članice bi rado zadržale „problematične slučajeve“ na kursu prema EU nego da ih drže pred vratima  tako ih prepuste uticaju Kine, Turske i Rusije.

Ko je za, a ko je protiv?

Liste protivnika i zagovornika ovog rešenja su podjednako duge. Džon Bolton, savetnik za bezbednost američkog  predsednika Trampa je navodno sklon ovom planu. Nije važno da li će ovo držanje biti trajno s obzirom na očitu spoljnopolitičku nezainteresovanost  za Evropu nove administracije. Nemačka vlada, pre svih kancelarka Angela Merkel, je izuzetno suzdržana. Slično držanje imaju bivši opunomoćenik EU za Jugoslaviju Karl Bild kao i Volfgang Išinger, jedan od tvoraca Dejtonskog sporazuma. Ideju „razgraničenja“ kritikuju Džems Perdju, bivša desna ruka Ričarda Holbruka, kao i bivši visoki predstavnici u BiH Kristijan Švarc-Šiling i Pedi Ešdaun.

Ipak, političko odbrojavanje se nastavlja. Osmog septembra će predsednik Srbije Aleksandar Vučić pred kosovskim Srbima u Mitrovici održati „govor svog života“. On se preobratio iz nacionalističkog jastreba u EU-Evropljanina. Srbija želi da dobije pristup u Briselski klub, to je prioritet. Tuga zbog gubitka dela „kolevke srpstva“ u Beogradu ne bi morala da bude baš prevelika.

Tekst preuzet sa Dojče vele