Srbija – 15 godina samostalnosti

Dve godine pre toga, u junu, Boris Tadić je položio zakletvu u Starom dvoru, kao prvi neposredno izabrani srpski predsednik u novom milenijumu, budući da je već uspostavljena labava državna SCG zajednica, bez predznaka jugoslovenski.

Bila je to svedena svečanost, bez raskoši i sa nesigurnim procedurama i protokolima. Glavna vest je bila da li će Milo Đukanović doći ili neće. I sam Tadić, iako je nastojao da deluje državotvorno, kao da nije bio sasvim ubeđen da li crveni tepih na Andrićevom vencu i zakletva na primerku sretenjskog Ustava, nose i neku realnu težinu.

On je prethodno uspeo prvo da osvoji pola miliona glasova kao nosilac parlamentarne liste na izborima u decembru 2003. nakon vanrednog stanja zbog atentata na Zorana Đinđića. A zatim da na predsedničkim izborima u junu 2004, nakon što je ukinut uslov o obaveznoj natpolovičnoj izlaznosti, da pobedi radikala Tomislava Nikolića u drugom krugu.

Iz sadašnjeg ugla gledano Tadić je osvojio neverovatnih 1.680.000 glasova, a Nikolić tek oko 250.000 manje. Ovaj rezultat je značajan i po tome što je Tadić u prvom krugu osvojio upola manje, oko 850.000.

U pojedinim političkim krugovima se veruje i da bi neki sadašnji kandidat na predstojećim predsedničkim izborima 2022, ukoliko bi osvojio približno toliko i uspeo da izbori drugi krug, teoretski mogao da ponovi sličan skok.

Scena u Srbiji se usled Tadićeve pobede namestila donekle slično kao u Crnoj Gori, on je uostalom kampanju i zasnovao na tome da se kandidovao zato da spreči „bilo kakvu promociju radikala i socijalista, koja bi snizila našu poziciju u međunarodnoj zajednicu“. Formalni lideri radikala i socijalista Vojislav Šešelj i Slobodan Milošević bili su na optuženičkoj klupi u Hagu i pod reflektorima i domaće i strane javnosti.

Naredne dve godine obeležila su natezanja oko pravila za održavanje crnogorskog referenduma o nezavisnosti, budući da je na onom sprovedenom u kominističkoj Jugoslaviji 1992. oko 96 odsto glasača bilo za ostanak u federalnoj državi.

Vlast Mila Đukanovića, tražila je da to bude obična većina izašlih, pozivajući se na razne primere u Evropi, zatim da bude 50 odsto izašlih birača plus jedan glas, da bi se na kraju postigao dogovor da to bude kvalifikovana većina od 55 odsto.

Na referndumski dan vladala je velika napetost, u medijima su podignuta očekivanja najcrnjih raspleta, maltene kao da bi uveče mogao da počne još jedan građanski rat, ali se sve završilo kada je CeSID saopštio brojke. Iako su bile tesne – za samostalnu Crnu Goru glasalo je 55,5 odsto birača – nije bilo osporavanja iz Beograda. Naprotiv, zavladalo je olakšanje i rezignacija, uprkos tome što je tema crnogorskog referenduma nastavila da se poteže kao „hladno oružje“ u vrućim beogradskim političkim i biznis sukobima.

Na primer, da je tajkun Miroslav Mišković pod povoljnim uslovima uspeo da otkupi akcije maloprodajnog lanca C market, kako bi se deo novca od te privatizacije upotrebio za prosrpsku kampanju u Crnoj Gori.

Kampanju koju je neuspešno vodio tadašnji premijer Vojislav Koštunica dok se Boris Tadić iako poreklom po ocu Crnogorac, držao više manje po strani. Koštunica je odlazak Crne Gore ubrzano potiskivao ustavnom kampanjom i ustavnim referendumom u Srbiji održanim u oktobru. Srbija je dobila novi „Mitrovdanski Ustav“ sa preambulom, neobaveznim delom, u kome se kaže da ga njeni građani donose „polazeći od toga da je Pokrajina Kosovo i Mehotija sastavni deo Srbije“.

Naredne dve godine, politička podela u Srbiji i dalje se održava na dva izjednačena korupsa, što se jasno vidi na predsedničkim izborima 2008. na kojima su i Tadić i Nikolić dobili po neverovatnih dva miliona glasova.

Tadić je uspeo da prevagne za oko 100.000 glasova ili za manje od 1,5 odsto. Nakon što Kosovo proglašava nezavisnost koju priznaju vodeće zapadne zemlje, Koštunica se povlači sa scene, ali je bez sumnje, za razliku od crnogorske nezvisnosti, kosovska izazvala dubinske promene u srpskoj politici.

Tadićeva vlast je pokušala te promene da reši i da na njih odgovori deradikalizacijom radikala, pošto je već Miloševićev naslednik Ivica Dačić postao njen deo. Nikolić je sa Aleksandrom Vučićem osnovao novu Srpsku naprednu stranku, sa kojom zapravo počinje prava epoha samostalne Srbije. Tadićeva i Koštuničina vlast bile su prelazne i tesno vezane za jugoslovensko nasleđe.

Vučić i Nikolić nakon što je Tadić pobeđen na izborima 2012. stalno ističu kontinuitet, ali što dalji u prošlost, nastojeći da zaobiđu celokupno doba Jugoslavije, uključujući i njenu postfazu krnje zajednice sa Crnom Gorom.

Ali, taj tok na koji se poziva SNS, ima pre svega upotrebnu vrednost na dnevnoj bazi i tiče se isključivo potreba njenog lidera Vučića. Tako je Vučićeva predsednička zakletva 2017. morala da bude obavljena baš poslednjeg dana mandata Tomislava Nikolića i po protokolu koji ni po čemu nije nalikovao Tadićevom. Svi simbolički gestovi bili su podređeni tome da se izbegne utisak da je Vučić „svrgnuo“ još jednog svog političkog oca nakon što je to u prošlosti učinio sa Šešeljem.

Osim tih, za svaku političku zajednicu bitnih situacija ( i ostavljajući po strani pitanje da li se može zamisliti isti protokol da sadašnji predsednik Vučić izvrši primopredaju dužnosti sa novim predsednikom) i svaki spoljnopolitički nastup, predstavljan je kao maltene jedinstven istorijski događaj.

Ipak, mora se reći jedno: nevezano za bilo kakve vladarske namere, sam protok vremena, od kako je Srbija iskoračila u samostalnost, delovao je. Promenila se atmosfera u društvu, građani su nevezano za politički stav, dobili samopouzdanje koje nije postojalo u jugoslovenskim vremenima. U tom novoosvojenom ili ako hoćemo vraćenom samopouzdanju, da je samostalna Srbija stvarna i da nije samo legenda pre Jugoslavije, i pre Otomanske imperije, nestao je i deo entuzijazma za pridruživanje Evropskoj uniji. Deo te nove atmosfere video se i tokom izbijanja korona krize, kada je, bez obzira na mnoge mane i promašaje, sadašnja vlast rukovodila pandemijom, a potom i vakcinacijom, relativno uspešno.

Tu novu energiju, koje mnogi u javnosti i opozicionoj i provladinoj prenebregavaju naviknuti na „stare“ pristupe, međutim može da uništi ili trajno unakazi i izvitoperi sadašnja kriza u vrhu vlasti.

Iako se to ne vidi kao kriza, već kao nemilosrdni ciljani politički obračun Aleksandra Vučića sa Nebojšom Stefanovićem, ministrom odbrane, način na koji se Stefanović javno ponižava, i na koji se traži da ga se svi u SNS odreknu, može da vodi ka opštoj političkoj propasti. A to znači da samostalna Srbija i iznuta i spolja postane trula diktatura južnoameričkog tipa, zavisna od svakog potresa među velikim silama, budući da njeno stanovništvo nije ni toliko bogato, ni disciplinovano da bi mogla biti balkanski „azijski tigar“.