Srbija – Dubrovačka republika

Bugarski ministar mu je ispričao sledeću priču: „U vreme sultana Selima II trebalo je da se izvrši smrtna kazna nad jednim poznatim kriminalcem. Svi su se okupili na gradskom trgu, pa i sam sultan. Osuđenik sa gubilišta iza sultana ugleda njegovu kamilu i zatraži reč. Sultan mu dozvoli da govori. Vaše veličanstvo, ukoliko me poštedite, ja ću Vašu kamilu da naučim da govori. Svi se uskomešaju na ove reči. Sultan se neko vreme premišlja i odgovori: Daću ti godinu dana da naučiš kamilu da govori. Ako ne uspeš, zažaližeš što si ostao živ. Zlikovac radostan napusti gubilište, a njegovi prijatelji počnu da ga prekorevaju zašto je dao obećanje za koje zna da ne može da ga ispuni. Kriminalac odgovori: Ko zna šta može da se desi za godinu dana: možda ja umrem, možda kamila umre. A možda i sultan umre.“

Nije malo onih koji smatraju da je potpisivanje Vašingtonskog sporazuma samo neka vrsta intermeca, dok se ne razjasni šta će biti s kamilom i sultanom, odnosno, dok se ne dobije pobedik na američkim predsedničkim izborima: ako bude Tramp, onda je Srbija sigurno na dobitku, a ako bude Bajden, kao da ga nije ni potpisala.

Istina je da je potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma, spoljna politika Srbije ušla u sasvim novi period s kojim se nije suočavala u modernom vremenu.

Ne malo ljudi, najblaže rečeno, s velikim rezervama prilazi ovom sporazumu, od onih koji tvrde da to nije ni sporazum, ni ugovor, nego samo izjava ili pismo o namerama ili kao političko opredeljenje, a ne pravno obavezujući sporazum, kao što kaže američki ambasador Entoni Godfri.

Ukoliko sve strane žele da primene dokument, a smatramo da hoće, nije od suštinske važnosti šta je on, niti će to promeniti njegovu sadržinu koja u spoljnopolitičku mapu Srbije uveo sasvim nove vektore, a pre svih američki, i što se čini da su oni veoma divergentni, pa će biti veliki izazov da im se pronađe zajednička logika i kompatibilnost s pozicijom i interesima Srbije.

Njegovo osnovno obeležje je priključivanje Srbije američkom bliskoistočnom konceptu i povezivanje mini Šengena sa američkom bezbednosnom šemom jugoistoka Evrope i bliskoistočnom strategijom.

Vašingtonski sporazum sadrži veliki broj tačaka koje zadiru u interese velikih sila i čitavih verskih i kulturnih entiteta.

On pogađa poziciju i odnose Srbije sa EU, Rusijom, Kinom, SAD, arapskim i nearapskim islamskim zemljama.

Pitanje diversifikacije snabdevanja energentima tiče se Rusije, nepouzdanih G5 mreža Huaveja i Kine, seoba ambasade u Jerusalim se razilazi sa EU, arapskim zemljama i islamskim svetom u celini, stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija zahteva kako novi odnos s njom, tako i sa šiitskim muslimanima.

Sve ove tačke imaju za Srbiju destabilizujući potencijal.

Zadatak srpske spoljne politike je da harmonizuje i divergentne i konfrontirane interese spoljnih sila koji se ukrštaju u Srbiji i dovede ih u sklad sa interesom Srbije za opštedruštvenim napretkom, demokratskim razvojem, unutrašnjim slobodama i bezbednošću.

Postizanje spoljnopolitičke ravnoteže i pronalaženje njenog algoritma jedan je od najkreativnijih i najizazovnijih političkih zadataka iz repertoara realističke diplomatije.

Henri Kisindžer za njen obrazac uzima delovanje evropskog koncerta konzervativnih monarhija koje su od Bečkog kongresa 1815. do 1914. obezbeđivale najduži period evropskog mira.

Bivša socijalistička Jugoslavija obezbedila je ravnotežu sa Istokom i Zapadom između 1950-1953 kada je Vladimir Velebit bio na obe strane klatna koje se kretalo skoro do ulaska Jugoslavije u NATO, a na drugoj strani do kontrolisane konfrontacije preko Tršćanskog pitanja.

Spoljnopolitička jednačina Srbije posle hladnog rata, jugoslovenskih sukoba i NATO bombardovanja, nastojala je da uvede i ojača nezapadne faktore, u prvom redu Rusiju i Kinu. Od formule 2 : 1 (EU + SAD : Rusija) iz devedesetih, stiglo se do formula 2 : 2 (EU + SAD : Rusija + Kina), prvenstveno zahvaljujući usponu Kine.

Suštinski, bila je to jedna varijacija hladnoratovskog bipolarnog modela istok : zapad koje je SR Jugoslavija, a zatim samo Srbija, nastojala da kultiviše na osnovu iskustva socijalističke Jugoslavije i njene vanblokovske pozicije.

Formula s kojom se posle Vašingtonskog sporazuma suočava Srbija je (1 : 1 : 1 : 1 : 1) : 1 (Rusija : Kina : EU : SAD) : Srbija.

Zadatak Srbije nije nimalo jednostavan.

Ona mora da nađe formulu ravnoteže kako bi interakcija, pa čak i konkurencija velikih sila radile u njenu korist (1 + 1 + 1 + 1 + 1). Vremena za to nema previše, jer u suprotnom može da se pretvori u formulu (1 + 1 + 1 + 1) : 1, odnosno da sve velike sile koje deluju na Balkanu budu suprotstavljene, planski ili neplanski – svejedno, poziciji Srbije.

Tome je potrebno još da se dodaju arapski i islamski svet.

Najpoznatiji primer ravnoteže, međutim, potiče sa naših prostora. Reč je o spoljnoj politici Dubrovačke republike koja je trajala gotovo pola milenijuma, od 1358. do 1807, iako je tokom vekova bila okružena imperijama koje su se uzdizale i padale.

Sve ove sile smatrale su da je u njihovom najboljem interesu da dozvole da postoji i opstaje mesto gde su se njihovi interesi mogli se mešaju i realizuju.

Dubrovački oci učinili su sebe svima dragocenim. Može li Srbija da bude nova Dubrovačka republika 21. veka u kojoj će da cvetaju interesi velikih sila pa čak i kada se međusobno nadmeću i sudaraju, što je sada slučaj?

Poput Dubrovnika, Srbija se nalazi na raskrsnici međunarodnih veza i dodira evropskih i vanevropskih sila.

Srbija se vekovima nalazi na raskršću.

Prvo kao linija koja deli Rimsku imperiju od njene istočne granice, a zatim kao region u kojem se mešaju, a onda sasvim propadaju interesi imperijalne Rusije, Austrougarske i Otomanske imperije.

U isto vreme, ona je izložena raznim opasnostima.

Srbija je, poput Dubrovačke republike, zvanično neutralna zemlja.

Dubrovčani su na osnovi svoje neutralnosti obavljali mnoge trgovačke i političke poslove za razne države, uključujući i poslove za države koje su međusobno ratovale, kao što je to bio slučaj u vreme ratova između Turske i evropskih država.

Ali, nije samo posredovanje omogućavalo Dubrovniku procvat i preživljavanje.

Još važnije je bilo to što je dubrovačka diplomatija bila među prvima koja je uočavala promene i išla im u susret.

Tako je Dubrovnik spreman dočekao pojavu Otomanske imperije na jugu Evrope, isto kao što je bio, iako malen i vojno beznačajan, među prvima koji su uspostavili diplomatske odnose sa SAD.

Interesantno je da je socijalistička Jugoslavija posle Informbiroa 1948. počela izučavanje primenljivosti dubrovačke spoljne politike, a zatim prihvatila njene brojne diplomatske karakteristike.

Dr Bogdan Krizman je za potrebe tadašnjeg Ministarstva spoljnih poslova napisao, a 1951. objavio knjigu O dubrovačkoj diplomaciji i sledeće godine odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Diplomacija Dubrovačke Republike u XVIII stoljeću.

Prilog proučavanju moderne europske diplomacije.

Politika nesvrstavanja ima korene u tradiciji Dubrovnika, a ne komunističkoj spoljnoj politici koja je izričito odbijala svaku vrstu neutralnosti i neopredeljivanja.

Novi izgled multipolarnog sveta, gde više ne može da se govori o jedinstvenom i složnom zapadu na onaj način kako je to funkcionisalo u vreme hladnog rata, pokazao je da američki svet nije identičan sa zapadnim svetom i da zapadni svet u funkcionalnom smislu više ne postoji.

Zapad je samo tehnički termin, a on sada pokriva konfrontirane države i njihove lidere.

Toj eroziji poseban lični pečat dao je sadašnji američki predsednik Donald Tramp.

Ukoliko osvoji i drugi mandat, taj trend postaće intenzivniji i dramatičniji.

Njegov doskorašnji bliski saradnik i savetnik za nacionalnu bezbednost, Džon Bolton, posle prve debate između rivala za predsednički mandat, najavio je da Tramp više neće videti političke prepreke da SAD istupe iz NATO ukoliko pobedi na izborima.

U slučaju Trampove pobede i američkog napuštanja NATO, mali Šengen pretvoriće se, zapravo, u mali NATO.

Evropska unija gleda s podozrenjem i nezadovoljstvom na ovu američku akciju.

Ona bi želela da se mini Šengen prebaci u okvir Berlinskog procesa.

EU je na Samitu u Sofiji u maju 2018. zauzela antagonistički stav prema prodoru neevropskih država na jugoistok Evrope i borbi za uticaj među državama koje još nisu članice EU.

Pobrojane su poimenično Kina, Rusija, Turska, SAD, Saudijska Arabija i UAE.

Sad, dve godine kasnije, spisak ne samo da se nije smanjio, nego se i proširio uvođenjem Izraela u balkanska pitanja.

Dok investicije Rusije i SAD u Srbiji od 2000. do danas iznose ispod četiri milijarde dolara, toliko iznose grantovi i bespovratna sredstva EU koja su data Srbiji.

Prema tvrdnjama Evropske komisije, Srbija je trenutno najveći korisnik grantova EU u svetu.

Zbog toga Srbija mora da održava taj odnos sa EU, ali i da se prilagodi odredbama sporazuma iz Vašingtona.

Jer, ostali smo dužni odgovor Viljema Donovana bugarskom ministru iz priče s početka ovog teksta.

Saslušavši priču o sultanu, prestupniku i kamili, Donovan je odgovorio: „Verujem da imamo način da vas uverimo da kamila neće progovoriti.“