Srbija i Albanija: Otkrivanje

Doista, imala sam sreću da predstavljam Francusku u ove dve zemlje: u Albaniji od 2011. do 2014, a u Srbiji sam od septembra 2014. U pitanju su dve zemlje kojima sam duboko privržena i raduje me što vidim da zajedno napreduju na putu pomirenja i saradnje.

Imala sam zadovoljstvo da gledam kako se od 2014. razvijaju odnosi između ove dve zemlje zahvaljujući inicijativama koje su preuzeli predsednici Vlada Edi Rama i Aleksandar Vučić. Znali su da učine da dijalog prevlada i, 2014. i 2015, obojica su učinili posete zemlji ovog drugog. Svaka od ovih poseta je mogla da se nazove istorijskom. Za to je bilo potrebno da se prevaziđu brojne predrasude. Ove dve zemlje su živele skoro pedeset godina razdvojene nepropustnom ogradom. Nakon toga ozbiljan spor povodom Kosova je doprineo da se dodatno udalje. Ima, dakle, mnogo toga da se uradi kako bi se jednostavno samo upoznali što predstavlja prvu etapu da se dođe do razumevanja.

Dva predsednika Vlade odlučila su da se inspirišu metodama francusko-nemačkog pomirenja nakon Drugog svetskog rata i tako je pokrenut RYCO (Regionalna kancelarija za saradnju mladih), po ugledu na OFAJ, francusko-nemačku kancelariju za mlade. Po mom mišljenju vrlo je mudro ukazati poverenje mladima, da oni otkrivaju i razvijaju ono što ih ujedinjuje, više od onoga što ih razdvaja. Regionalna kancelarija za saradnju mladih (RYCO) će omogućiti približavanje ne samo između mladih Srba i Albanaca, već će uključiti i četiri druge zemlje regiona.

Predviđeni sastanci za ovu nedelju između albanske i srpske Vlade omogućiće da se razvijaju drugi oblici saradnje i polažem puno nade u susrete između preduzeća dveju zemalja: brojno učešće koje je najavljeno predstavlja dobar znak.

Nadam se da će nakon ovih događaja građani Srbije biti podstaknuti da krenu u otkrivanje Albanije, njene kulture i njene istorije. Otkriće da su tokom vekova zemlje koje se danas zovu Srbija i Albanija delile nekoliko istorijskih iskustava: bile su obe deo rimskog carstva, zatim su bile srednjevekovne hrišćanske kraljevine ili kneževine pre nego što su uključene u otomansko carstvo i borile su se da očuvaju nacionalni identitet i ponovo zadobiju nezavisnost. Brojni Srbi će verovatno biti dirnuti istorijom hrišćanskog plemića iz 15. veka Đerđa Kastriota, zvanog Skenderbeg. Obrazovan po običajima tog doba na sultanovom dvoru, u janičarima je stigao do čina koji odgovara generalskom činu, kasnije se pobunio protiv carstva i povukao u svoju kneževinu iz koje je pobedonosno odolevao napadima otomanske vojske. Nacionalni albanski heroj, on je oličenje te „zemlje orlova“, slike koja upućuje na lepotu planina, utvrđenja na samim vrhovima, ali i na ponositu hrabrost njenog naroda.

Za onog ko istražuje književnost, poeziju, muziku, nije teško da pronađe brojne zajedničke kulturne reference, ne samo između Srba i Albanaca, već i među drugim narodima na Balkanu. Interesantno je takođe zaključiti kako su se, na osnovu zajedničke kulturne baštine, razlikovale interpretacije od zemlje do zemlje kao što je to prikazala bugarska rediteljka Adela Peeva u svom filmu „Čija je ovo pesma?“.

Oblasti u Albaniji predstavljaju geografske različitosti, ali i kulturne različitosti; Albanci su nekada pisali na svom jeziku koristeći tri različita pisma, latinicu, grčko i osmanlijsko pismo. Ali, jezik im je bio jedinstven (postojale su međutim dve varijante, jedna na severu – gege i toske na jugu). Na kraju su se dogovorili 1908. o jedinstvenom pismu, latinici. Kao i kod Srba, jezik, književnost i dela intelektualaca su igrali značajnu ulogu u obnovi nacionalne svesti i u pokretima za nezavisnost u 19. veku.

Danas, osnovni projekat dve zemlje je da se integrišu u Evropsku uniju, i Francuska je među onim zemljama koje pomažu i jednoj i drugoj da sprovedu neophodne reforme u tom cilju. Regionu su potrebni mir i stabilnost kako bi se usresredio na reforme i ubirao plodove ekonomskog i društvenog razvoja. Mnoge sporove treba još prevazići, ali treba imati na umu da su jedino obostrano prihvatljiva rešenja trajna i da omogućavaju izgradnju budućnosti.

Autorka je ambasadorka Francuske u Srbiji