Srbija između NATO i Rusije – Realnost protiv emocija

Možda ovakav „raspored“ osećanja i želja deluje pomalo konfuzno, ali je sasvim logičan za zemlju u kojoj praktično i nije vođena javna debata o pitanjima vezanim za njen međunarodni položaj i u kojoj se i dalje u donošenju odluka i zaključaka u velikoj meri uzimaju u obzir emocije.

U stvarnosti, Srbija se približila NATO više nego ikada u istoriji. U proteklih pet godina održane su, recimo, čak 44 vežbe sa SAD, a sa Ruskom federacijom samo šest. U okviru saradnje Partnerstvo za mir, Srbija je učestvovala u ukupno 23 vežbe. Sve vežbe održane su na teritorijama članica NATO, a za iduću godinu planirano je da prva takva vežba bude upriličena na teritoriji Srbije. Od 2014. godine iz zemalja članica NATO, Srbija je dobila ukupno 12 miliona evra pomoći, a poslednja donacija iz Rusije bila je 2014, i iznosila je 52.000 evra.

Vladajuće garniture u proteklih desetak godina upadljivo izbegavaju da govore o stvarnom nivou odnosa sa NATO, sa jedne, i Rusijom s druge strane, strahujuću da bi to moglo loše da utiče na njihov rejting u značajnom delu biračkog tela koje gaji pozitivne emocije prema Rusiji. Zaglavljena izmedju emocija i želje za takozvanom bezbednosnom, odnosno vojnom neutralnošću, javnost u Srbiji i dalje nema jasan odgovor čak ni na bazično pitanje, kakvo je, na primer, da li NATO zaista želi Srbiju u svom članstvu.

Pomenute brojke o donacijama i vojnim vežbama u najmanju ruku pokazuju da je Srbija potrebnija NATO nego što je potrebna Rusiji, ali to ne znači i da je neophodna tom vojnom savezu. Najvažniji motiv da NATO primi Srbiju u svoj sastav nije u samoj Srbiji, nego van nje i tiče se suzbijanja uticaja Rusije u regionu. Ukratko, čak i ako NATO nije stalo do Srbije kao takve, važno mu je da, kroz njeno uvlačenje u svoje okrilje, spreči dalji prodor ruskog uticaja.

Jer, zašto bi bilo koji vojni savez ostavljao mogućnost da neka država, koja je već uveliko i u potpunosti okružena njenim članicama, postane vojni saveznik sile koju taj savez vidi kao jednog od najozbiljnijih potencijalnih vojnih protivnika? Zar ne bi bilo logičnije da takva država bude uvučena u savez kojim je okružena, i da se na taj način napravi važna barijera prodoru uticaja potencijalno neprijateljske sile? Naravno da bi bilo, i naravno da svako ko se ozbiljno bavi međunarodnim odnosima i bezbednosnim pitanjima uzima u obzir ovaj aspekt.

U međunarodnim odnosima, da parafraziram jednog bogatog trgovca nekretninama, najvažnije su tri stvari – prva je interes, druga je interes i treća je interes (za nekretnine kažu da su najvažnije lokacija, lokacija i lokacija). Srbija ima „lokaciju“ zbog koje je veoma zanimljiva svima, ali oskudeva u kapacitetu da realno raspravlja o stvarnim interesima, kao i o mogućim dometima strategije vojne i političke neutralnosti za koju se opredeljuje. Političke elite već godinama se drže lagodnog pristupa da „narod nešto ne želi“, što ih, makar na prvi pogled, lišava odgovornosti za odluke.

U vojnom smislu pozicija zemlje okružene članicama nekog vojnog saveza koja se, posredno ili neposredno, prikloni nekom drugom vojnom bloku, je potencijalno veoma rizična i teško održiva. Jer, u slučaju eventualnog sukoba ta dva potencijalna protivnika ta zemlja bi bila prva meta i imala bi sve izglede da bude uništena. To se ne bi dogodilo samo u sličaju da već na samom početku eventualnog sukoba njeni saveznici na brzinu pregaze NATO članice u okruženju i u potpunosti poraze protivnike, što nije realno očekivati. Istovremeno, okruženost članicama NATO i geografska udaljenost čine gotovo nemogućim stvaranje vojnog saveza sa Rusijom.

Srbija se deklarisala kao vojno neutralna, i u slučaju eventualnog šireg sukoba ne bi trebalo da bude napadnuta. Stvari tako stoje u teoriji, dočim u praksi često krenu sasvim drugim tokom. S obzirom na geografski položaj, činjenicu da je siromašna i da nema ni ekonomsku ni političku bazu (saveznike) na koju bi mogla da nasloni vojnu neutralnost, treba pažljivo i ozbiljno da razmotri sve potencijalne opcije i proceni da li i koliko dugo može da „solira“, ne samo u vojnom, nego i u političkom smislu.

Valjalo bi, takođe, podsetiti da je Srbija u bliskoj prošlosti na svojim plećima teško iskusila sukobe interesa najvećih zemalja sveta. Bombardovanje kome je bila izložena 1999. godine je obavljeno uz glasne proteste Rusije i Kine, ali je obavljeno do kraja, odnosno dok Beograd nije prihvatio uslove koji su mu postavljeni. Ruskih raketa i avijacije bilo je samo u medijskim izveštajima kojima je podizan borbeni duh nacije, ali ne i u stvarnosti. Bombardovanje se uzima kao glavni razlog za negativan stav pema NATO, ali i to su emocije. Jer, malo je zemalja u Evropi koje se nisu međusobno bombardovale, ali ih njihovi interesi sada usmeravaju jedne prema drugima.

U savremenom svetu vojna i politička pitanja formalno nisu izjednačena, ali suštinski je reč o dve strane istog novčića. Dakle, ukoliko ste se strateški opredelili da budete članica jednog velikog političkog saveza (Evropske unije), čije su članice već u NATO, teško da možete da izbegnete i opredeljivanje u vojnim pogledu. Vojna neutralnost, naime, podrazumeva moćnu ekonomsku bazu, a Srbija nema ni naftu kao Norveška, ni trezore i banke kao Švajcaska. Ostaju joj, dakle, politički i ekonomski saveznici, a oni su u EU.

Zadatak političkih elita je da vode računa o međunarodnoj poziciji zemlje i svim potencijalnim pretnjama kojima može da bude izložena. Pri tome je najvažnije politiku voditi tako da se zemlja ne nađe u bezizlaznoj situaciji, bez relevantnih saveznika, izložena pritiscima i napadima koje naprosto ne može da preživi na nogama. Ukratko, umesto inata, emocija i prikupljanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, prikupljanje saveznika. Umesto galame, ozbiljna javna rasprava o realnosti u okruženju i postavljanje realno dostižnih ciljeva.

Populisti će reći da je Srbija u dva navrata junački stala pred daleko jačeg protivnika, prvi put u Prvom, a drugi put u Drugom svetskom ratu. No, tada su Srbija i Jugoslavija bile deo pobedničkog saveza, tada su postojale dve strane između kojih se moglo birati. U moderno vreme, stvari stoje drugačije, što se jasno videlo tokom bombardovanja, odnosno sukoba sa NATO. Naprosto, već su izgrađeni i učvršćeni neki novi politički, a time i potencijalni vojni savezi, i napravljena je preraspodela moći. Srbija više nije „dvorište“ između dva potencijalna globalna protivnika. To „dvorište“ sada je Ukrajina, a Srbija je duboko u teritoriji jednog od potencijalnih protivnika.

Suštinsko pitanje je, zapravo, da li je Srbiji potreban NATO, a ne da li NATO želi Srbiju. Crna Gora je, na primer, upravo postala članica NATO, što joj pruža mogućnost da o otvorenim pograničnim pitanjima sa susedima (a ima ih i sa Albanijom, i sa Kosovom, i sa Hrvatskom) pregovara kao članica najvećeg vojnog saveza u svetu, a ne sama i bez saveznika. Izvesno je da značajan procena tamošnjeg stanovništva nije želeo ulazak u NATO, ali je postojao i postoji interes. Situacija je u tom pogledu sasvim uporediva sa Srbijom, kako zbog otvornih pograničnih pitanja, tako i zbog drugih problema za čije rešavanje su joj potrebni moćni saveznici.

Narod je svakako taj koji treba na kraju da bira i odlučuje, ali narod takođe zaslužuje da mu se ponude jasni i otvoreni argumenti, kao i objašnjenja o mogućim posledicama ovakve ili onakve odluke. Narod zaslužuje respekt, a ne manipulaciju nacionalnim emocijama, ličnim tragedijama koje je veliki broj ljudi preživeo tokom bombardovanja, i opštim osećanjem nemoći kome je stanovništvo tada bilo izloženo. Narod zaslužuje da bude deo cele priče, a ne predmet manipulacije emocijama, sa ciljem da se dobije neki procenat glasova.