Srbija ne vodi tajnu diplomatiju

U prvom intervjuu za naš list od izbora za šefa države i stupanja na ovu dužnost pre dva meseca Nikolić govori o planovima za Kosovo i Metohiju, odnosima sa državama u neposrednom okruženju, saradnji sa Ruskom Federacijom, koalicionim previranjima u lokalnim samoupravama, „vojvođanskom pitanju“, promenama koje će posle njegove pobede „Srbija drastično osetiti do kraja godine“.

Da li je tačno da je Aleksandar Vučić i Vaš čovek za „tajnu diplomatiju“, kako se dalo zaključiti iz spekulacija pojedinih diplomatskih krugova posle poslednje Vučićeve posete SAD?

– Nema tajne u Srbiji, niti tajne diplomatije, posebno nema ništa tajno u onome što gospodin Vučić i ja radimo. Sve je pred očima javnosti. Brižljivo smo praćeni već godinama, ali ne treba nam zamerati što imamo iste ideje i isto razmišljamo. Ubeđen sam da, kad bi neko objektivno istražio javno mnjenje, možda čak 40 odsto građana danas razmišlja kao nas dvojica.

Kao bivši predsednik SNS, kako objašnjavate potrebu naprednjaka da drže sve službe bezbednosti?

– Službe neće kontrolisati SNS, nego Savet za nacionalnu bezbednost kojim predsedava predsednik Republike. Setite se kako je to bilo do sada.

Šta je sa „novim vetrovima“?

– Novi vetrovi su da šef kabineta predsednika Republike nije sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i da više ne vodi državu, nego to radi predsednik. Ja tražim ovlašćenje i odgovornost, ne krijem se ni iza pregovarača za Kosovo niti iza šefa kabineta, kao ni iza Jane i Mare, nego idem napred, kao što sam to činio celog života.

Čini se da ni posle dva meseca ne znamo ko je Tomislav Nikolić predsednik – da li ste „iskreni četnik“, kako Vas je ocenio jedan od Vaših protivkandidata muftija Zukorlić, tvrdeći da je to bolja varijanta na čelu države od „licemernog demokrate“, ili su u pravu oni koji očekuju da ćete voditi Srbiju kao „rusku guberniju“? Kako biste sebe definisali?

– Nemojte da definišete, procenjujte. Biće mogućnosti još 30 puta po dva meseca za mog mandata da reagujete na svaki moj potez. Nikad nisam bio miljenik onih koji u novinama pišu, uređuju ih ili koji su njihovi vlasnici. Ni sad to ne tražim, niti očekujem. I vi ste sada tu „rusku guberniju“ izvukli iz opšteg konteksta u kom je ta rasprava vođena, da bi nepunih šest meseci posle nje srpski ministar za evropske integracije i nauku otputovao u jednu rusku guberniju i sklopio s njom sporazum o strateškom partnerstvu. Više puta sam isticao da predsednik skupštine ili države ne može da samostalno Srbiju da uvodi u bilo kakav savez sa drugom državom. To je bila rasprava sa predstavnikom DS i niko nije objavio čime me je izazvao da kažem da Srbija nije ruska gubernija, ali da bih voleo da bude razvijena kao neke ruske gubernije, ali i kao Nemačka, Francuska i druge evropske zemlje.

Da li ste zaista „evrofanatik“, kako Vas, prema rečima premijera Dačića, doživljavaju na Zapadu?

– Ta izjava treba da se posmatra sa aspekta argumentacije da smo se, pored mnogih suprotnih stavova, okupili oko jedne zajedničke ideje. Ja nisam fanatik ni u čemu. Mislim da normalan, obrazovan čovek, erudita ne može da bude fanatik. Fanatizam nije dobar i mene nemojte u tome da tražite. Imam potpuno realan odnos prema EU, znam koliko nam je potrebna i koliko možemo da učinimo da joj se pridružimo. Smatram da je Evropa spremna za ulazak Srbije i očekujem da nam se ne postavljaju dodatni uslovi za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora. Iskreno, i danas sam ubeđen, kao i dok sam bio u opoziciji, da u Srbiji odnosi države i građana, vladavina prava, demokratski odnosi, ljudska i manjinska prava treba da budu uređeni kao u najuređenijim zemljama EU. Ne volim da i ovu vladu, kojoj sam ja poverio mandat, neko proziva zato što je zemlja ogrezla u kriminal, mito i korupciju, što reforma pravosuđa nije izvršena kako treba ili zato što su privatizacije izvršene samo zbog toga što je trebalo da neki ljudi opljačkaju Srbiju… Dakle, u tom pogledu, Srbija i nije bila spremna za EU. Mislim da ćemo mi to morati da radimo mnogo brže, efikasnije, iskrenije nego što su radili svi pre nas, koji su imali jedno lice za EU, a drugo za Srbiju. Od mene očekujte iskrenost.

Postavljate li sebi rokove, recimo, za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU?

– Ministarka spoljnih poslova Kipra Erato Kozaku Markulis bila je optimista u vezi sa početkom pregovora za vreme njenog predsedavanja, ali ja nisam preveliki optimista. Znam koliko nas obaveza još čeka i uopšte ne mislim da je potrebno da vlada juri po svaku cenu datum za otpočinjanje pregovora, kao što je prethodna jurila status kandidata, a da zbog toga prepusti deo suvereniteta i nadležnosti Srbije u ruke privremenih institucija u Prištini, ubeđena da to građani Srbije neće umeti da sagledaju. Sva ova sporenja koja danas imamo oko dogovora sa predstavnicima privremenih institucija iz Prištine posledica su toga što smo imali izbore iste godine u kojoj smo dobili status kandidata.

Za kakav se kosovski konsenzus zalažete? Iz najave gospodina Vučića da će se dogovarati vlada i parlamentarne stranke jasno je da nije reč o nacionalnom konsenzusu?

– Zavisi sa kog se nivoa gleda. Vučić je u pravu, vlada treba da ima konsenzus o tome. Ja sam u pravu, jer to posle treba da ide u parlament. Ako ima rešenja koja se tiču promene Ustava, onda građani moraju da imaju konsenzus oko toga. Sve ima svoje stepenice, a trebalo bi da počinje od predsednika političkih stranaka. Želim da o tome razgovaram sa svima koji u skupštini imaju svoje predstavnike. Čekao sam da se formira vlada i da stupe na snagu zakoni o ministarstvima i službama bezbednosti da bismo mogli da kompletiramo Savet za nacionalnu bezbednost, koji će odrediti strategiju i ponuditi je vladi na usvajanje, a potom i Narodnoj skupštini.

Da li ćete se tim konsenzusom zapravo sakriti iza kolektivne odgovornosti?

– Kakvo skrivanje, kad ću ja da ga napravim. Možete posle da me napadate do mile volje i latinicom i ćirilicom za predlog koji budem dao. S druge strane, moja maksima nije „Država – to sam ja“. Oko suštinskih pitanja od nacionalnog interesa treba postići konsenzus, zato što je iznad pojedinačnih, stranačkih i svakih drugih.

Čemu konsenzus ako ste već najavili nastavak dijaloga sa Prištinom na političkom nivou, a vlada poručuje da će se sprovesti postignut dogovor u Briselu, iako se kosovski Srbi tome protive?

– Vlada je dužna da sprovodi one sporazume i one tačke sporazuma koji su u skladu sa Ustavom Srbije i dobri za Srbiju. Vlada svakako nema obavezu, niti će biti prozivana zbog toga što neće da spovede nešto o čemu postoje različita tumačenja. Na primer, predstavljanje Kosova. Tačka oko koje se lomi Srbija. Organizatori skupova počinju da pišu samo Kosovo sa fusnotom, a ni u dokumentima se više ne pojavljuje fusnota u kojoj se opisuje šta je Kosovo. Vlada Srbije je, zbog toga, iako je prihvatila sporazum, odlučila da naši predstavnici napuste svaki sastanak na kojem Kosovo nije propisno obeleženo. Šta mi sad radimo, nas nema na tim sastancima, čime je Srbija na gubitku, jer gubi korak sa savremenim događanjima i trendovima u svetu.

Državne zvaničnike na to obavezuje i rezolucija Skupštine Srbije iz februara 2008, koja im ne dozvoljava da sede zajedno sa zvaničnicima samproglašene kosovske države.

– Zašto su onda dogovorili nešto što EU i Albanci mogu da tumače drugačije.

Kako Vi mislite da razgovarate s predsednicom Kosova ili sa bilo kojim kosovskim zvaničnikom kada Vas ta ista skupštinska rezolucija ograničava?

– Naravno da neću, ja poštujem odluke skupštine. Ne vodim svoju politiku, ali sad je pitanje da li Srbija treba odmah, s obzirom na to da je formirana vlada, da odredi pregovarača, koji će da ponese svu postojeću dokumentaciju i kaže – ovo ne tumačimo kako vi tumačite, hajde da se oko toga dogovorimo. Za to nam trebaju UN i podrška da prvo raščistimo šta smo dogovorili.

O čemu mislite da pregovarate sa Prištinom na jesen, kada je za 10. septembar najavljen kraj nadgledane i proglašenje pune nezavisnosti Kosova, iza čega stoje najuticajnije države članice EU i SAD?

– Oni mogu da napišu šta god hoće, UN, kojima smo mi prepustili teritoriju KiM, ne mogu da priznaju kosovsku nezavisnost. Sve dok mi ne bismo doneli odluku da priznajemo nezavisnost KiM, to nije država, nema njene zastave u UN. Priština može da bude posmatrač ako bude imala većinu u Generalnoj skupštini, ali oni to ne žele, želja im je da budu država, a to bez dogovora sa Srbijom ne mogu da budu. Kako će kad u stalnom sastavu SB UN imamo ne jednog, nego bar pet članova koji nikad neće priznati nezavisnost. S druge strane, na terenu imamo različite situacije u različitim delovima KiM. Ima mnogo pitanja: da li treba tražiti jedinstveno rešenje za sve ili za svaki deo ponaosob.

Kako Vi posmatrate problem – kao pitanje Albanaca i Kosova u Srbiji ili Srba u „novoj kosovskoj realnosti“?

– Tu ima više problema. Albanci imaju problem u Srbiji, Srbi na KiM. Prištinske institucije imaju problem sa Srbima. Srbi na severu KiM imaju problem sa prištinskim institucijama. To sve može da se reši jednim celokupnim rešenjem u okviru Srbije.

Šta kao predsednik Srbije nudite kosovskim Albancima, koji su prema Ustavu građani Srbije, bez obzira što su jednostrano proglasili nezavisnost?

– Ponuda je Rezolucija 1244 SB UN – suštinska autonomija. Predložiću kad se budemo dogovorili da žive kao Nemci u Italiji ili Nemci u Belgiji. Bez odluke Nemaca nema odluke belgijskog parlamenta. Zar je to malo? Zašto da budu država, to je toliko besmisleno. Neki su mi u Londonu rekli da na Olimpijadi učestvuju Kina, Kineski Taipei, Kineski Honkong, ja sam im odgovorio da, ako se prištinske institucije prijave kao srpsko Kosovo, mogu da učestvuju na Olimpijskim igrama.

Da li se pričom o modelu „Nemci u Belgiji“ zapravo zalažete za neku vrstu federalnog preuređenja Srbije?

– Spreman sam na sve ono što je u skladu sa Ustavom i zakonima ili onim o čemu bi se izjasnili građani na referendumu. Bilo bi besmisleno da sam sprovodim neke svoje ideje, ali ne bežim od toga da ih iznesem u javnost.

Šta predlažete?

– Pustite da ministri po službenoj dužnosti postanu članovi Saveta za nacionalnu bezbednost, da ih pozovem ovde, okupim da razgovaramo. Onda želim da razgovaram sa predstavnicima opozicije, SANU, Crkve, značajnijim privrednicima. Planiram da okupim predstavnike lokalnih samouprava južno od Ibra, hoću sa njima da razgovaram zato što je njihov status drugačiji od severa. Želim da Srbija konačno zauzme stav šta želi. Iz svih ovih pregovora nikad nisam zaključio šta Srbija hoće na KiM. Kada je Srbija nešto zatražila na tim pregovorima? Neka Borislav Stefanović navede jednu tačku iz Rezolucije 1244 na kojoj je Srbija insistirala da bude primenjena. Ako nastavimo da se povlačimo iz dana u dan pred nezavisnošću KiM i da prihvatamo svakog dana poneki deo onog što nismo prihvatali pre 15 dana, osećam da će „pesak da nam iscuri kroz prste“. Jednog dana ćemo reći da nemamo više za šta da se borimo.

Pošto je jedan od prioriteta ulaska u EU regionalna saradnja, koju ćete državu u okruženju prvu posetiti?

– Ja nisam od onih koji putuju tek tako. Neka korist za Srbiju iz toga mora da proistekne. U međuvremenu sreo sam se sa zvaničnicima Rumunije, Bugarske, Makedonije, BiH i Turske, svim rukovodiocima iz Crne Gore, a sada u Londonu i sa slovenačkim rukovodstvom i ministrom Turkom. Ostala je Hrvatska. Sa gospodinom Josipovićem uskoro treba da imam i zvaničan sastanak. Čim i gde god pozove, ja ću doći.

Koliko ima istina u pričama koje su kružile u vreme formiranja vlade da Srbiju može da spasi ruski novac, čime je navodno uslovljen sastav vlade, i da li se zapravo računa i na pomoć koalicionog partnera SNS Bogoljuba Karića, čiji povratak najavljuje i njegova supruga?

– Ni Rusija ni SAD nisu imale nikakvog uticaja na formiranje ove vlade, a Bogoljub Karić nema veze sa državnim novcem i obavezama koje bismo preuzeli u odnosu sa Ruskom Federacijom. Znam da on ima velike poslove u Iraku, Belorusiji, ali nisam siguran za Rusiju. Rusija nije ništa uslovljavala pošto ovaj kredit, na šta me je upozorio predsednik Putin, stoji već godinu dana, a Vlada Srbije ne ulazi u njegovu realizaciju iz nepoznatog razloga. Rusija je i prethodnoj vladi dala 200 miliona dolara da popuni budžet. Novoj vladi će najverovatnije dati 300 miliona. Nedavno je bila direktorka Svetske banke zadužena za Srbiju i rekla da su i oni spremni da nam daju oko 300 miliona evra s grejs periodom od sedam godina i kamatom od jedan posto. Tako da nisu tačne sve te priče da je Srbija samo zato što je imala demokratske izbore postala nesolidan partner. Mi ćemo uskoro dovesti delegaciju MMF, neka utvrde stanje naših finansija, nemamo šta da krijemo.

Da li očekujete da Srbiju do kraja godine poseti Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije?

– Sigurno, možda ću ja pre toga putovati u Rusiju. Moj cilj je da posetim mnoge prijateljske zemlje, u interesu Srbije i njenih građana i na istoku i na jugu i na severu i na zapadu.

Da li će se konačno potpisati najavljen sporazum o strateškoj saradnji između Beograda i Moskve?

– Ne postoji država u svetu sa kojom ne treba da imamo sporazum o strateškoj saradnji, a prvenstveno sa Rusijom sa kojom imamo spoljnotrgovinski ugovor koji nas svrstava na listu najpoželjnijih zemalja za investiranje. Mi smo taj ugovor potpisali u maju 2000, ali smo posle toga u septembru izgubili izbore. Da je sprovođen, mislim da bismo sada imali u Srbiji bar 500 fabrika izgrađenih od strane investitora iz EU koji bi izvozili robu u Rusiju. Mi nismo izgradili ni 15 fabrika, a celo rusko tržište je ostalo nepokriveno. Znam da mi sad sa dve-tri godine ubrzanog razvoja možemo da budemo jedan od najvećih snabdevača Rusije, ne samo poljoprivrednim proizvodima, nego i robom široke potrošnje. Pa celokupna naša poljoprivredna proizvodnja ne može da nadmiri potrebe samo Moskve i Podmoskovlja za jedan mesec. Mi bismo odmah nakon proizvodnje već imali unapred kupljen proizvod i to je ogromna komprativna prednost.

Pošto Srbijom sad duva „novi vetar“, kako gledate na ovu veštačku promenu već formirane lokalne vlasti po modelu vladajuće koalicije na republičkom nivou?

– Kao na volju naroda. Sve dok je DS formirala vlast, govorila je da je to volja naroda. Tamo gde gubi vlast, neće da prizna da je i to volja naroda. Volja naroda je većina odbornika ili poslanika u parlamentu.

Da li promene u lokalnim samoupravama mogu da izazovu novu političku nestabilnost, posebno u Vojvodini, gde su odluke Ustavnog suda Srbije o Statutu Vojvodine ocenjene kao „nova jogurt revolucija“?

– Neki funkcioneri DS se ne razdvajaju sa sudijama i predsednikom Ustavnog suda. Veliki su prijatelji. Ja se ne zanosim time da je Ustavni sud hteo da pokaže kako je bila loša prethodna vlast. Ustavni sud je skuvao vreo krompir, sačekao da se formira nova vlada i ubacio joj taj krompir u ruku. Taj problem trebalo je otkloniti pre dve godine. Razumem da oni nemaju rokove, ali, ovo nije pritužba na neki deo zakona, ovo je bilo preispitivanje organizacije države Srbije – da li Vojvodina može da bude kvazidržava ili ne može. Sud je ćutao do u beskraj. Postoji predstavka u kojoj se traži da Ustavni sud Srbije ne dozvoli kandidovanje Borisa Tadića za predsednika Srbije po treći put zato što to nije u skladu ni sa Ustavom i Zakonom o predsedniku Republike. Oni su ćutali, jer nisu smeli da mu kažu da to ne radi. Očekujem da Ustavni sud sada donese i mišljenje o tome. Ustavni sud mora da zna šta mu je prioritet, a Vojvodina je prioritet. Meni je Boris Tadić priznao da je to doneto pod pritiskom vojvođanskog rukovodstva. Odluke Ustavnog suda moram da poštujem i ja, kao i svaki građanin Srbije. Političar koji ustane protiv Ustavnog suda, ne treba da se bavi politikom. Takav stav destabilizuje političku scenu.

Ne stidim se što sam nacionalista i demokrata

Gde bi ste sebe kao političara ideološki svrstali?

– Ideološki, ja sam naprednjak – nacionalista i demokrata. Ne stidim se ni jednog ni drugog. Da sam nacionalista, optužuju me poodavno, a da sam demokrata dokazaću na funkciji predsednika Republike.

Da li je, kako neki tvrde, Vaša pobeda, bez obzira na Vašu radikalsku prošlost, prvi pravi raskid sa komunizmom u Srbiji?

– Nikad nisam bio član Saveza komunista. Moja pobeda je promena koju će Srbija drastično da oseti već do kraja ove godine, ali i promena koja je Srbiji nedostajala. Da li je to raskid sa komunizmom, demagogijom, kvazidemokratijom – ne znam. Ali, u Srbiji potpuno drugi vazduh dišete, potpuno drugi vetar duva. Srbija će biti oslobođena kabineta, moći, sila, službi…

Južni tok do kraja godine

– Predsednik Srbije najavljuje da bi tokom njegovog mandata trebalo očekivati obnovu pruge Beograd – Bar i izgradnju puta Beograd – Požega i to „po najpovoljnijim mogućim uslovima, koje Srba danas može da dobije“. Moskva nudi za modernizaciju pruga, posebno za modernizaciju pruge Beograd – Bar, a za autoput između Beograda i Požege zainteresovana je velika kineska firma. Prema njegovim rečima, do kraja godine otpočeće i realizacija projekta Južni tok, a vrednost radova u Srbiji je milijardu i devetsto miliona evra.

Londonski susreti

Jeste li se u Londonu sreli sa predsednicom Kosova, bilo je više prilika?

– Nisam, ali sam sreo Josipovića. Pozdravili smo i razmenili šale na račun toga kako se ko ponašao posle izbora. I on je svestan da treći krug predsedničkih izbora u Srbiji ne postoji.

Da li oseća nelagodu što nije bio na Vašoj inauguraciji?

– Ne, zašto. Pa, nisam ni ja bio na njegovoj.

Hipoteke, opterećenja i Tadićeve teze

Da li Vas na dužnosti predsednika opterećuje hipoteka da ste „razbili“ svojevremeno najjaču parlamentarnu opozicionu stranku – SRS, kao i spekulacije da ćete na mestu šefa države biti popustljiviji od Vašeg prethodnika prema zahtevima Zapada, pre svega kada je reč o KiM?

– Politikom se bavim na način koji sam opredeljujem i kad je došlo vreme da stranka koju sam do tada pet godina vodio dobije nalog, ne samo da prestane da me sluša, nego da ja treba da slušam ono što nismo dogovorili samo zato što je to bio hir, ja sam iz te stranke isključen. Iako sam samo podneo ostavku na sve funkcije, to nije bilo dovoljno da se nahrani „gladna zver“, nego su me isključili iz stranke, tako da ja tu stranku nisam razbio. Ta stranka je sebe razbila – time što su mene isključili iz stranke, osudili su je da nestane sa političke scene. Ta stranka je možda trebalo da nestane da bi neko pobedio DS. Čak ni ja u toj stranci nisam uspevao da stignem do pobede, a već godinama znam da sam jedini u stanju da pobedim Borisa Tadića. Što se tiče navodne popustljivosti, to je priča Borisa Tadića. On je pokušao da sa nekoliko poteza i izjava omalovaži način na koji sam postao predsednik, kao i način na koji ću da obavljam tu funkciju. On je proširio tezu da sam neiskusan, nesposoban, da je Zapad jedva čekao da pobedim da bi ostvario ono što nije mogao sa njim, kao i da su se mom izboru obradovali oni koji su organizovali kriminal u Srbiji, pošto je, eto, otišao borac, a došao je neko ko neće da se bori. On je proširio tezu da strani investitori ne žele više da investiraju u Srbiju, zato što on nije pobedio. Razlika između gospodina Tadića i mene je što sam ja gubio izbore, a on je politikom počeo da se bavi kad je njegova stranka pobedila i ovo mu je prvi poraz. Mislim da ni mediji više ne nasedaju tako lako na priče da je samo Boris Tadić mogao da vodi Srbiju.