Srbiji Kina na prvom mestu

Novu spoljnu politiku Srbije mogao bi da označi redosled aviona koji su dopremali medicinsku opremu i koje su najviši zvaničnici dočekivali na aerodromu, a mediji to prenosili. Taj redosled glasi Kina, zatim EU-Kina (novcem EU plaćen let do Kine), Rusija i Turska. Sagovornici Danasa oprečno gledaju na ovaj redoseld.

Dragomir Anđelković, istoričar i analitičar, konstatuje za Danas da redosled dolazaka aviona, odnosno obraćanja srpskih zvaničnika sa molbama za slanje pomoći, „svakako mogu da ukažu na određene geopolitičke zaokrete“. Prema njegovom mišljenju, „upadljivo je“ da je zvanični Beograd čim je uvedeno vanredno stanje zatražio podršku od Kine i to propratio „uistinu teatralnim zahvaljivanjima i pričama o bratstvu“.

Kina kao maska

– Uprkos jasnom stavu Moskve da je na prvi poziv spremna da priskoči u pomoć Srbiji, oklevalo se sa obraćanjem Rusiji. Kao da je bila namera da se situacija iskoristi za maksimalnu promociju Kine te je sve činjeno kako joj Rusija ne bi zasenila slavu. No, sve to ne znači da se Beograd naročito okreće Pekingu. Pre je Kina tu maska za pokušaj zadovoljavanja nekih zapadnih središta moći. Kina na našim prostorima može da bude značajan ekonomski ali ne i geopolitički faktor. Kada se radi o podršci zaštiti naših vitalnih nacionalnih interesa – a to je odbrana Kosova i dejtonskog statusa Republike Srpske – Rusija nam je od ključnog značaja. Kina se u to uglavnom ne meša. To dobro znaju oni zapadni krugovi koji i dalje promovišu po nas nepovoljna rešenja na Kosovu i u vezi sa RS. Otuda im je prioritet slabljenje partnerskih veza između Beograda i Moskve, smatra on.

Anđelković ističe da ako aktuelna srpska vlast namerava da prihvati neka rešenja u vezi sa Kosovom i RS koja su po volji tih zapadnih krugova a na štetu naših nacionalnih interesa, onda je važan korak ka tome propagandna „saveznička“ supstitucija (zamena) Rusije Kinom.

– Peking se napadno predstavlja kao naš oslonac a vrši se tiho distanciranje od Rusije. Nacionalno orijentisana javnost i dalje ima predstavu da imamo moćnog saveznika, ali u realnosti to nije tako. U pogodnom momentu propagandni balon se izduva a mi planski ostanemo bez mehanizama odbrane nacionalnih interesa. Kina je daleko, te se nalazimo van dometa njene geopolitičke moći. Niti hoće, niti može da nam pomogne. Stoga, ono što deluje kao prokineska politika može da se pokaže, iako se i dalje nadam da neće, da je evroatlantski iskorak u vojnopolitičkom smislu (ali ne i liberalno-demokratskom gde treba slediti zapadne uzore) uz plaćanje skupog kosovskog ceha, poručuje Dragomir Anđelković.

Sve je kopiranje Tadića

Naim Leo Beširi, izvršni direktor Instituta za evropske poslove, ima suprotno gledište. On smatra da Srbija nema stratešku spoljnu politiku, ne znaju se prioriteti ni nacionalni interesi, „a samim tim su i politički potezi ad hoc sa primesama dnevne politike i želje za podizanjem rejtinga“.

– Tokom izbora 2004. Boris Tadić je najavio da Srbija treba da ima tri stuba spoljne politike – Brisel, Moskvu i Vašington. Svoju ideju i „stratešku“ poziciju Srbije oplemenio je četvrtim stubom spoljne politike naglasivši u avgustu 2009. da „nema nikakve dileme da će u narednih 20-25 godina Kina preuzeti dominantnu ulogu u pojedinim sektorima ekonomije, a samim tim i međunarodne politike“. Činjenica je da je izvoz Srbije od 2005. do danas utrostručen, ali taj podatak može zavarati kada na papir stavimo da je to nekih 20 miliona dolara godišnje, a da Kina uvozi mnogostruko više. Poređenja radi, Srbija daleko više izvozi u BiH nego u Kinu. Slični su podaci i sa Rusijom. Turska i dalje više izvozi nego što uvozi iz Srbije. Drugim rečima, ekonomski gledano, odnosi su bitni, ali se postavlja pitanje koliko su strateški, stabilni i zasnovani na poverenju. Svi gore podaci mogu se staviti u senku kada se 67 odsto ukupnog uvoza odnosi na EU i 60 odsto ukupnog izvoza. Izvoz naših proizvoda u EU je više nego utrostručen u odnosu na 2009. kada je iznosio 3,2 milijarde da bi u 2018. iznosio 10,9 milijardi. Ipak, za EU izostaje hvalospev i opštenarodna histerija, napominje on.

Beširi navodi da je „suština da nema ekonomskih faktora koji bi uticali da Srbija ima četiri stuba spoljne politike“.

– Danas nam je jasno da su potezi predsednika Tadića, koji su kasnije samo kopirani, bili svedeni na večitu borbu oko pitanja Kosova. Kina i Rusija uživaju veliku podršku javnog mnjenja ne zbog kulturnih ili bilo kojih drugih odnosa sa građanima Rusije i Kine, nego zato što se mit o Kosovu proširio na dnevnu politiku. Međutim, Kina svojom politikom „Jedan pojas, jedan put“ uključuje Srbiju u prvi ikada napravljeni ugovor o bezviznom režimu sa ciljem liberalizacije i tržišta radne snage. Danas je jasnije da nije ideja samo o turizmu, već o ulasku Kine na tržište Evrope i Srbije je jedna od kapija koju komunistički režim koristi. Da li je to dobro za Srbiju, ostaje da se analizira, ali je činjenica da Kina za sada mnogostruko više dobija od te saradnje, za razliku od Srbije, naglašava sagovornik Danasa.

Beširi tvrdi da „Kina, Rusija i Turska nisu zainteresovani za stanje institucija, demokratiju i ljudska prava u Srbiji, ne postavljaju mnogo pitanja i očekuju isto, fokusirane su na profit i širenje svog izvoza i uticaja“. „S druge strane, EU insistira na vladavini prava, kritikuje režim i način upravljanja i to je ono što vladajućoj koaliciji izrazito smeta i zato predsednik Vučić i ostali retko govore pozitivno o EU“, zaključuje on.

Opozicija: Na delu je konfuzija

Predstavnici opozicije sa spoljnopolitičkim iskustvom smatraju da Srbija ni sada nema kurs u spoljnoj politici već je na delu konfuzija, te da se usmerenje Srbije ka stranim silama i državama ne može menjati.

Predsednik DS Zoran Lutovac, koji je bio ambasador u Podgorici, smatra da redosled, pa ni količina pomoći, ne govori o konfuziji u našoj spoljnjoj politici koliko način i ton obraćanja spoljnopolitičkim partnerima.

– Na jednoj strani imate srdačan i prijateljski odnos prema Kini i Rusiji, dok na drugoj strane imate hladan, gotovo odbojan ton i odnos prema EU, iako su evropske integracije naš spoljnopolitički prioritet i iako je EU naš najznačajniji spoljnotrgovinski partner i najveći donator. Razapeti između činjenica i očekivanja vlastitog biračkog tela vlastodršci se ipak rukovode užim stranačkim, a ne državnim interesima – ukazuje Lutovac.

Borko Stefanović, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde, koji je radio u Ministarstvu spoljnih poslova, za Danas kaže da kod ove vlasti nema nikakvog spoljnopolitičkog prioriteta niti kursa, već samo izjava koje se dnevno menjaju radi pukog ostanka na vlasti.

– Nema tu ni strategije, ni promišljanja. Svaka pomoć je dobrodošla i poklonu se u zube ne gleda. Ipak, ako želite da čujete šta ovaj režim stvarno misli o partnerima u svetu, slušajte Vulina. Oni žive svoj san, vanrednog stanja, kontrole svega, nose uniforme i dele pomoć kao da su je oni kupili ili pravili. Ne bih rekao da će menjati kurs jer ga i nemaju. Baviće se hvalom onima od kojih smo nešto kupili, rejtingom i kampanjom koju ne zaustavljaju. Znaju da dolaze loši dani za ekonomiju svuda u svetu i da sad valja ponovo pričati narodu bajke o trubama i zastavama. Tako su i 1999. radili. Ali, ne vredi im. I kroz respiratore nabavljene narodnim parama se vidi njihova nesposobnost, laž i vlastoljublje po svaku cenu – ocenjuje Stefanović.