Srećko Mihailović, najiskusniji istraživač javnog mnenja u Srbiji, otkriva opoziciji kako da pobede Vučića

Od tada je prošlo blizu četiri hiljade i dvesta dana i tek se ove godine javljaju znaci urušavanja Vučićeve partije i njegove vlasti, a i prvi ozbiljniji znaci identitetski „No name“ opozicije. Ipak je trebalo jedanaest godina da jedni započnu sa propadanjem, a drugi da započnu sa dizanjem. Nisam siguran u tajming propadanja jednih i uzdizanja drugih, ne znam da li će do najavljenih i verovatnih izbora jedni stići da propadnu, da se uruše, a da se drugi povrate i uzdignu.

Vučić i njegovi naprednjaci aktiviranjem kosovske krize, izvesno je, usporiće urušavanja rejtinga, ali se time proces propadanja ne može zaustaviti. Uslediće spuštanje žarišta raznih državnih kriza sa republičkog na lokalni nivo, a kako bi se građani ubedili da je pitanje odnosa prema pitanju Kosova, kako su spoljnopolitička pitanja poput odnosa prema Evropskoj uniji, prema Rusiji, Kini pitanja od najvećeg lokalnog značaja i najveći lični problem svakog pojedinca.

U sledećem koraku bićemo svedoci pokušaja unošenja razdora između partija u opoziciji, odnosno pokušaja sprečavanja organizovanog opozicionog zajedništva. I na kraju sledi već uobičajena izborna taktika – razni oblici pritiska na birače, od medijskog do egzistencijalnog (zastrašivanje, ucene, pretnje, korupcija, krađa glasova). No, naprednjaci i Vučić nemaju dovoljno negativne energije da bi mogli da bez pomoći od strane opozicije siđu sa vlasti. Potrebno je da i opozicija nešto učini.

U najavi i u prvim koracima zaustavljanja procesa razdvajanja i otvaranja procesa približavanja opozicijskih partija u toku su tri prve procedure: uspostavljanje (normalne) međupartijske komunikacije, obustava međusobnih svađa i opanjkavanja, kao i početak dogovora o zajedničkim predizbornim akcijama i aktivnostima. U ovom trećem polukoraku ključna pitanja o kojima je potreban dogovor odnosi se na precizno utvrđivanje sadržaja međupartijskog zajedništva (pitanje ciljeva), dogovor o kriterijuma za pristupanje opozicijskom savezu (granice saveza) i potom, verovatno najteže pitanje za dogovor, dogovor o kvotama na izbornim listama kandidata za poslanike i odbornike. Za nabrojane mera odgovornost gotovo isključivo snose opozicijska partijska rukovodstva.

Najteža dva posla koja predstoji opozicijskim partijama ali i opozicijski nastrojenim javnim ljudima, odnose se:

1) na razotkrivanje i objavljivanje formi i sadržaja političke patologije koju praktikuje vladajuća partija i njeni sateliti, i 2) na popularizaciju i argumentovano prikazivanje značaja izbornog zajedništva i postizbornog dogovora o aktivnostima na planu demokratizacije društva i politike, stvaranja i delovanja pravne države, na planu doslednog poštovanja podele vlasti, građanskog „osvajanje“ uzurpiranih institucija…

Kako birački narod vidi barem neke od ovde pomenutih tema?

Ima različitih istraživačkih odgovora na ovo pitanje, što zbog pristrasnosti istraživača, što zbog neznanja, što zbog želja naručilaca, što zbog nedostatka para… Ja se ovde oslanjam na istraživanja Demostata u poslednjih nekoliko godina i posebno na istraživanje šabačkog javnog mnenja početkom septembra ove godine. U odnosu na sve šabačke ispitanike 37% smatra da se do promene ne može doći bez snažne aktivacije građana, kroz proteste i demonstracije. Istraživanja pokazuju i trend opadanja rejtinga vodećih partija na vlasti, uključiv i opadanja Vučićeve popularnosti.

S druge strane, nalazimo partije opozicije u pokušaju da se dogovore radi boljeg izbornog rezultata i u krajnjoj liniji do izborne pobede. Ne može se reći da im većina birača veruje, na primeru Šapcu možemo govoriti o sasvim suprotnom stavu. Šanse opozicije su u činjenici da pristalice partija na vlasti svoje pristajanje zasnivaju na emocionalnom odnosu prema ovim strankama i njihovim liderima uz manjak racionalnih razloga. Odnos prema lokalnim i republičkim vlastima je ili negativan, kritičan, opterećen nezadovoljstvom ili nejasan i protivrečan.

Šanse za izbornu pobedu opozicije se nalaze u dogovoru o nekoliko ključnih izbornih ciljeva, u razvijanju otpornosti prema neslozi i svađama i nadasve u neposrednoj komunikaciji sa biračima. I ma koliko bilo banalno treba reći, što više opozicionih partija pristupi ugovoru o predizbornom savezu utoliko su veće šanse za pobedu (Dogovoru za pobedu). Naravno, podrazumeva se borba za sinergiju i borba protiv ideološkog ekstremizma koji tu sinergiju ugrožava.

Tekst preuzet sa Nova.rs.

Autor Srećko Mihailović, sociolog i glavni istraživač Demostata