Srpska nova godina

Doček takozvane Srpske (pravoslavne) nove godine (SNG) ne moraju da vam ogade oni koji ne vole katoličke jelke, ’Diznijeve Božiće’ i koji nipodaštavaju ili ignorišu mondijalističku – ’fiskalnu’ – Novu godinu, jer čekaju ’ovu našu’ 13. januara. Nezavisno od njih, Srpska nova godina je deo srpske nematerijalne kulturne baštine.

Ukorenjena u tradiciji, prigodna je za njeno negovanje i konceptualno variranje, naravno SNG je dobar povod za dobar provod uz najrazličitije muzičke žanrove. Iće i piće. Ove godine korona je poremetila i SNG. I njene javne dočeke, piše Zoran Panović za Demostat.

Nakon tretiranja Milorada Dodika od strane američke administracije (sankcije) i Novaka Đokovića od australijske (medicinsko-vizni status), i to sve uoči i za vreme ’najradosnijeg praznika’ (Božića), čini se da se Srpska nova godina namešta kao idealan povod za još jednu veličanstvenu demonstraciju srpskog jedinstva i prkosa.

Videćemo kako će Vučićeva vlast iskoristiti marketinški ovu šansu i hoće li, uprkos koroni i svesti da se ipak ne insistira na masovnim dočecima, postići bar simbolički efekat koji je izostao kod usiljenog Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Tu ne mislimo na otkazani koncert Željka Joksimovića za SNG u Beogradu na vodi, jer on nije ni u najavi, pre Mileta i Novaka, nosio tu vrstu ’prkosa’. Već dobrog i kultivisanog provoda na simbolički bitnom mestu Vučićevog ’zlatnog doba’. Nekad je i opozicija umela vešto da iskoristi SNG.

Nije ni propagandi lako, i ona trpi od ubrzanja događaja, gde jedan drugi prestižu i medijski proždiru. Slučaj Đoković medijski je pojeo slučaj Šolakovog kupovanje Sautemptona na kome bi režimska propaganda mnogo više guslala, da nema novih još globalnijih i vaskolikijih medijskih izazova.

Učinilo se bilo proteklih godina da Dan Republike Srpke – Stevanjdan, lako može postati u vaskolikom srpstvu bitniji od Srpske nove godine kojoj možda Novakovo ’zatočeništvo’ pre nego sankcije za Mileta Dodika  mogu pomoći da se vrati na stare (i otvori nove) slave prkosa i značaja kao ’mali Božić’. Bar simbolički. Makar u užem krugu. Bez organizovane masovnosti.

Ali, krenimo redom:

U vreme titoizma ovaj praznik (SNG) imao je neku romantičarsku crtu. Služio je za okupljanje lumpenintelektualaca, ali i onih malo ozbiljnijih antikomunista mihizovskog tipa, i izražavanje opozicionog stava. Doduše, narodna milicija je za SNG bila ažurnija, češće je legitimisala, nekog je i uhapsila, neko se i otreznio u ’Padinjaku’, ali daleko je to bilo od ozbiljne represije.

Vrhunac subverzije bio bi kad neko dovoljno popije, pa stisne da otpeva ’Oj vojvodo Sinđeliću’, ili ako popije još više – da opsuje Ćopavog (Tita), Kardelja ili nekog drugog od glavonja, živih ili počivših. Taj nazoviopozicioni-pseudodisidentski stav, često je ličio na one stare fazone o tinejdžerima u Sovjetskom Savezu koji su bili neposlušni u meri da su znali da pozovu lift, pa da pobegnu.

Jutarnji mamurluk je obično dovodio i antikomunizam u normalu, tako da je sve opet ličilo na one fazone o vuku i zecu, kada cirke zeka za šankom preti vuku, a kad vuk uđe u kafanu, naruči zeki piće i pita ga šta radi, zeka kaže: Eto ništa, vuče, sedim, cirkam i pričam gluposti. Na starije ’disidente’ tih godina znali su da se ugledaju i neki studenti.

I sve je bilo pomalo i simpatično dok je tadašnja opozicija bila amorfna skadarlijska masa, i dok je maligansko-salonski, takozvani slavski, antikomunizam zamagljivao nijanse koje su nedugo potom postale civilizacijski ponori. Ta ’stara’ SNG, danas je više deo bolje prošlosti romansiranog titoizma – vremena kad su oni ko bajagi bili režim, a mi šatro disidenti. Mi se tobože kurčimo, oni nas tobože legitimišu. Onda je režim tobože pao, svanula je zora pluralizma i obnova svekolikog srpstva, čime je SNG prestala da bude zabranjeno voće.

Njeni dočeci u svim varijantama postali su razobručeni, pomodni, ali i novokomponovani i, gle apsurda, u duši prilično socrealistički, uprkos nesputanoj nacionalno-crkvenoj legitimaciji. Razumete valjda u čemu je razlika, i ne toliko suptilna, kao između ’Ko to kaže, ko to laže’ koju peva Cune Gojković nekad u ona vremena, onako građanski, gospodstveno, blago opoziciono, i ’Ko to kaže, ko to laže’ koju peva Era Ojdanić na ’Poselu Radija 202’ na Kališu. A publika u ekstazi ne zna ni ’da poređa ’dvanaestu, tinaestu i četrnaestu’, odnosno ne zna ’ko je udario – dvanaeste, trinaeste i četrnaeste’. Ili bar nije najsigurnija. Pa ne zna ni koga je Srbin pobedio.

Narod se brzo istutnjao sa SNG, ali – gle čuda – ona ’mondijalistička’ Nova godina je opstala, dok je s vremenom ova ’srpska’ postajala sve više usiljen praznik. Sasvim logično, SNG se više primila u ’prekodrinskim zemljama’, na Kosovu i u Crnoj Gori, gde je bila i razumljiva kopča nacionalne identifikacije, ali gde se pomalo i preteralo, kada je SNG u Republici Srpskoj postala deo onog ’feragosta’, koji je napadno zaličio na klerikalizaciju do nivoa pravoslavne teokratije.

Opet, ne treba grešiti dušu i sve povodom SNG trpati u koš klerikalizacije, razobručenog, usiljenog i isiljenog srbovanja, ili nacionalnog badnjak-socrealizma. Uvek je tu bilo i primerenih dočeka, balansirane Crkve, cirke i tradicije, vatrometa, karnevalske atmosfere, nepretenciozne boemije, lepe foršpil ćirilice, ali i rokersko-rejverskih ugođaja.

Valjda vi matoriji koji patite za devedesetim ’jer je tada bilo nade, Naše borbe i B92’ niste zaboravili da je SNG u Beogradu 1997, u vreme onih čuvenih šetnji protiv izborne krađe, bila najveći opozicioni skup pre Petog oktobra, i da je ta masovnost postignuta upravo zbog SNG. Pevao je Đorđe Balašević. Pila se i rakija iz red-bul limenki. Nosile su se zastave Ferarija i posteri Mitra Mirića.

Nakon Petog oktobra, dobili smo nova estradno-politička prestrojavanja povodom SNG. Prekretnica je sigurno koncert Cece Ražnatović u Čačku 2005. Tada je promovisana i neformalna koalicija Cece i Velje (Ilića). Tih godina SNG je postala povod za demonstraciju feudalne moći.

Ono što je Ceca bila za Velju u Čačku (koncert je prenosila BK televizija, a Bogi – Bogoljub Karić i Velja su bili u najavi domaćinske koalicije), potom je bila i za SPS doajena Smiljka Kostića u Nišu. Kao što će se i Dragan Marković Palma uvek hvaliti drugarstvom s Cecom. Otprilike, grad u kome Ceca peva ujedno je imao i ’centralnu proslavu’ SNG. Koštuničino narodnjaštvo osvežilo je bilo pomalo izgustiranu i zanemoćalu SNG.

Doček SNG 2007. ispred bivše nam Savezne skupštine izvitoperio se maltene u neki bizarni kontramiting: Bora Čorba je recitovao banalne stihove o ’Čedi narkomanu’, Matija se pored premijera smejuljio obučen kao Šerlok Holms. Tada ni Ceca, iako je Koštunicu inaugurisala u ’premijera ujedinitelja’, nije pomogla narodnjačkoj koaliciji da istisne radikale s prvog mesta u rejtingu, ili bar da Tadićeve demokrate pošalje na treće.

Svojevremeno je ministar policije Dragan Jočić SNG dočekao sa Žandarmerijom na punktu Kozjak u Kopnenoj zoni bezbednosti. I Dačić je kao ministar policije voleo primereno da za ovakve nacionalne praznike bude ’u krugu svojih’. Sad je Vulin na konceptualnom potezu!

Lagano je SNG i za naprednjačkog vakta dodatno dokazivala da su prošla zlatna vremena tog praznika, Vučić u svojoj liberalnijoj fazi vlasti do 2016. nije imao mnogo entuzijazma i senzibiliteta za narodna veselja (i po pitanju ovih stvari u najmanju ruku je bio agnostik), čak je i kursadžijsko-pinkovsko-grandovski SNG amok tih godina bio nekako nazor, po inerciji bio je restl TV narodnog veselja novogodišnje noći 31/1. Kao što je i za dosovskog i za naprednjačkog vakta bilo usiljeno i ono malo sindikalnih dočeka po trgovima (retko više po kafanama.)

Ali onda je vremenom krenuo da se puni narativ. Vučić je svoj keč ol impregnirao identitetskom legurom. Vremena ’novog patriotizma’ (u dobroj meri propagandno reakcionarnog) došla su na velika vrata. Možda je simbolički sve krenulo 2017. vozom na rusku vuču oslikanim pravoslavnim motivima koji nikada nije stigao u Kosovsku Mitrovicu. Sad smo stigli do namerno nedorečenog ’srpskog sveta’ koji je idealna kulisa za SNG.

U naprednjačkoj eri, Ceca nacionale je 2016, ali ’međunarodnu’, dočekala spektakularnim koncertom u Kruševcu. Nije mogla da odbije Čarapane, i to za ’novaka’, a siva eminencija koncerta bio je Bata Gašić – politička i biznis personifikacija Kruševca u naprednjačkim vremenima. Pričalo se da su taj koncert sponzorisala čak i javna preduzeća u restrukturiranju.

Od maligansko-holesterolskog lumpovanja i prangijanja, preko kućnog zaleganja zbog rizika od prostrelnih rana, pa do Urgentnog centra, put je kratak – trasiran raspojasanim strastima i zvučnom ’ćirilicom’, preko koje se leče nacionalne frustracije, ali i ispravljaju istorijske nepravde. Doduše, onome kome je cilj da se ’uradi’ potreban je i mnogo manji povod od crvenog slova kakvo je SNG.

Ali, kad imaš takav povod, obeućivanje se očas posla ispolitizuje. Čime se često i banalizuje jedan praznik. Uz onu međunarodnu Novu godinu, Božić po julijanskom kalendaru i sve zgusnute slave, zaključno sa Svetim Jovanom, SNG je deo srpskog zimskog ’feragosta’.

Svaki pijanac, od ’tradicionaliste’ (slave, prislave, četresnice…), preko ’špajzara’ (pije krišom), do onog kome se priviđa vašar na praznoj livadi (spremnog za lečenje), trudi se da racionalizuje svoj porok (makar i luna parkom ’srpskog sveta’), te je, otuda, i u slučaju SNG, ponekad teško razlučiti gde je povod, a gde provod.

SNG uvek treba organizovati bar za slovenačke turiste. Oni je izgleda najbolje kapiraju.