Srpska opozicija ponovo na prekretnici

Nemaju dogovor o strategiji zajedničkog nastupa, nemaju ni u najavi jakog predsedničkog kandidata koji bi iole mogao da parira Vučiću, nemaju uticaj na mejn strim medije niti snažnu i dobro organizovanu mrežu na terenu.

Gledano kroz tu prizmu, valadajući blok nema razloga da se brine za ishod sledećih izbora (a prvo dolaze predsednički i beogradski 2022. godine), niti da zaziru od nekog ozbiljnijeg i dobro organizovanog vaninstitucionalnog otpora koji ne bi mogle da drže pod kontrolom.

U redovima oponenata vlasti i dalje se raspredaju teorije o krivici za loše stanje na opozicionoj sceni. Jedni zagovaraju stav da je ideja o bojkotu upropastila sve, a drugi da bi sve bilo drugačije da su se sve opozicione stranke odlučile no bojkot.

To je u osnovi promašena rasprava jer jedino što je tačno je činjenica da se opozicione partije nisu dogovorile ni o čemu, da su uoči izbora delovale nejasno i haotično i da ni danas, tri meseca nakon izbora, ne deluju mnogo bolje. Razlozi za takvo stanje su stvar njihovih medjusobnih odnosa a ne stvar birača koji po definiciji posmatraju šta se dogadja na političkoj sceni i na osnovu toga se opredeljuju. Birači su, istina, ti koji na kraju plaćaju ceh plitičkih odluka, ali to je vrć neka druga tema.

Na pitanje da li opozicija, ovakva kakva je danas, može da se prestroji i reorganizuje ili je potrebno graditi sve iz početka takodje nema jasnog odgovora. To što medju oponentima vladajućeg bloka jedni smatraju da su takozvana nova lica najvažnija jer su svi „stari“ korumpirani i nesposobni, drugi da bez iskusnih političara nema rešenja a treći traže kombinaciju novih i starih ljudi nije odgovor. A nije ni previše bitno u uslovima u kojima opozicija i dalje nema jasnu političku ideju i nije obezbedila čvrstu podršku u važnim medjunarodnim centrima, a pre svih u Vašingrtonu i Briselu. Jer, ako nemate plan, platformu i podršku i ne znate u koji voz da sednete da biste stigli do cilja neće vam pomoći ni mladi i pametni momci i devojke ni iskusniji političari.

Ovo su, naravno, konstatacije nekoga ko stvari posmatra sa strane, koji tek sluti teškoće sa kojima se suočavaju oponenti vlasti i kome je „lako da kritikuje“. Ali, stvar i jeste ju tome što upravo takvu poziciju ima većina birača čije glasove očekuju opozicione stranke, iz čega se nameće zaključak da je nužno što pre nešto menjati. Pri tome postaje sve očiglednije da pomaka ne može biti sve dok vodeće članice opozicionog bloka ne pokažu znake spremnosti i sposobnosti da organizuje snažan, jedinstven i ozbiljan front nasuprot autoritarne vlasti. A to podrazumeva mnogo više od (inače veoma važnih) reagovanja na kršenja prava, demokratskih proceduradra, ukazivanja na korupcionaške skandale…

Opozicija

Zagovornici bojkota veruju da je povećani interes Brisela (a delom i Vašingtona) za prilike na srpskoj političkoj sceni rezultat odluke o bojkotu i njihovih akcija i odluka koje su ogolili autokratsku prirodu vlasti.

Moguće je da su u pravu, ali nema jasnih dokaza da su kritike zbog narušavanja vladavine prava, medijskih i drugih sloboda koje dolaze iz Brisela i Vašingtona motivisane željom da se podupru pozicije konkretnih opozicionih stranaka. Pre se može reći da su one načelne prirode i da Zapad želi da pokaže da ne smatra da je puna saradnja oko Kosova dovoljna za ocenu da je Srbiji uspostavljena stabilna demokratija. 

Nakon bojkota koji je ključne opozicione stranke ostavio van parlamenta unutar opozicije ipak počinju neka gibanja ali u ovom trenutku nije jasno da li su i u kolikoj meri opozicione partije spremne na suštinske promene.

Utisak je da bi u dogledno vreme moglo da se formira više „kolona“ koje bi se razlikovale u odnosu na Kosovo i neka druga na pitanja, ali bi zajednički delovale kada je reč o borbi za pravedne izborne uslove i transparentan izborni proces. Mladjan Djordjević, doskorašnji blizak saradnik Dragana Djilasa, lidera Stranke slobode i pravde (SSP), najavljuje formiranje novog pokreta. Pokrete bi, kako stvari sada stoje, bio blizak Rusiji i borio bi se za očuvanje Kosova u sastavu Srbije.

Bez obzira na to da li je razlaz izmedju Djilasa i Djordjevića fingiran ili definitivan, on ima značaj jer (makar u javnom diskursu) vodi ka nekoj vrsti ideološke diferencijacije unutar opozicije.

Đilas, koji je veoma uticajan u opozicionom bloku, time bi delimično bio rasterećen „teških“ nacionalnih tema, što bi moglo da proširi prostor za saradnju sa drugim izrazito gradjanski i proevropski opredeljenim strankama.

U principu, opozicija  bi mogla da se u narednim mesecima podeli na dva bloka, od kojih bi jedan bio okrenut nacionalistički orijentisanim, a drugi proevropski i demokratski orijentisanim biračima.

Ovakvo prestrojavanje opoziciji bi omogućilo da zahvati širi spektar biračkog tela, ali nikakav dogovor još nije na vidiku.

Čak i ako se sporazumeju do kraja ove godine, opozicionim partijama ostaje relativno malo vremena da se do narednih izbora na terenu prestroje, reorganizuju i ojačaju.

Ukratko, kako stvari sada stoje, o skorom „padu Vučićevog režima“ koji bi bio posledica delovanja danas vodećih opozicionih stranaka se još ne može govoriti. To, naravno, ne znači da drugi razlozi, poput unutrašnjih trvenja u vladjućem bloku ili nekih spoljnih uticaja, ne mogu (makar teoretski) dovesti do slabljenja Vučićeve pozicije.

Vlast

Iako rasterećen i lišen ozbiljnije pretnje od strane opozicije koju je u minulim godinama uspeo u potpunosti da marginalizuje, Vučiću neće biti lako da se u narednim mesecima i godinama snalazi u komplikovanoj političkoj slagalici, stešnjen izmedju uticaja moćnih svetskih sila, preteće ekonomske krize i tinjajućeg nezadovoljstva oponenata.

On je bio prinudjen da načini odlučujuće korake ka Zapadu, ali još nije jasno definisao način na koji će da odobrovolji nacionaliostički orijentisane pristalice koje čine većinu njegovog glasačkog tela i koje polako postaju svesne da ideja o Kosovu kao sastavnom delu Srbije suštinski odlazi na marginu ili potpuno nestaje.

Za manje od dve godine, odnosno 2022. godine, Srbiju čekaju predsednički izbori i gradski izbori u Beogradu a vladajući blok predvodjen Vučićevom Srpskom naprednom strankom (SNS) uveliko je počeo da se za njih priprema. 

Vlastima bi izgleda  odgovaralo da se, zajedno sa perdsedničkim, održe i vanredni parlamentarni izbori kako bi iskoristile dominantnu popularnost Vučića, ali za to tek treba da nadju opravdanje.

Jer, redovni izbori održani su pre tri meseca, na njima su vladjuće stranke dobile dvotrećinsku većinu. Dakle, formalnih razloga za vanredne izbore, bar za sada, nema ali ne znači da vlasti ne mogu da ih „proizvedu“.

Ideja o vanrednim izborima je verovatno povezana i sa činjenicom je parlament praktično bez opozicije jer je značajan deo opozicionih stranaka bojkotovao prošle izbore.

To, na prvi pogled, olakšava vlastima došenje odluka i sprovodjenje parlamentarnih procedura, ali je Vučić ipak svestan da parlament bez istinske opozicije nije primeren demokratskim društvima i da bi i Brisel i Vašington želeli da vide drugačije stanje na političkoj sceni. Želja da se opozicione stranke vrate u parlament i uvuku u izborni proces je, dakle, potencijalno veoma važan razlog za eventualno raspisivanje vanrednih izbora, ukoliko do toga uopšte dodje.

Prošle nedelje je po prvi put pomenuta mogućnost ponovnog organizovanja dijaloga o stanju u društvu i izbornim uslovima.

Dijalog je, pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo, organizovan i uoči prošlih izbora, ali nije doneo rezultate pošto je veći de opozicije ostao pri stavu o bojkotu, smatrajući da izborni uslovi nisu ravnopravni. Ponovno pokretanje dijaloga pomenuo je prvi čovek te fondacije u Srbiji Milan Antonijević, ali za sada nema detalja o tome kako bi taj dijalog mogao da izgleda, kada bi mogao da počne i da li bi opozicione stranke koje su bojkotovale prošle izbore i sada više nisu parlamentarne stranke, mogle da budu ravnopravni učesnici.