Šta će Vučić smeti da obelodani u Skupštini Srbije iz tajnog francusko-nemačkog predloga?

Razlog je taj što je zahtev predlagača da se ništa ne pokazuje javnosti, dok ne postoji nešto oko čega postoji dogovor. Pitanje je onda kako će se o nepoznatom tekstu izjašnjavati poslanici i koje će detalje predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, moći da otkrije.

Balkanski mediji – srpski, albanski, kosovski – objavljivali su prethodnih meseci navodno pouzdane nacrte sporazuma koji su sastavili zvaničnici iz Berlina i Pariza, ali nijedna od tih objava nije dobila zvaničnu potvrdu jedne, a kamoli dve pregovaračke strane. Iako su u medijima navođena i različita već postojeća evropska rešenja za odnose manjinske zajednice u okviru šire države, ni takve teze nisu nikad zvanično potvrđene.

Na pitanje zašto je proces obavijen velom tajnosti, specijalni predstavnik nemačke vlade za Zapadni Balkan Manuel Zaracin u novembru prošle godine objasnio je za BBC na srpskom da se iz takve strategije očekuje bolji rezultat.

„Možda i pomaže to što nema nečega na šta svako može da reaguje u stilu Zapadnog Balkana i ubije ga u javnosti. Glasine često teraju strane da reaguju i time neki predlog može biti uništen i pre nego što je formulisan.“

Na pitanje sme li Vučić u takvim okolnostima da na sutrašnjoj sednici parlamenta obelodani neke detalje iz francusko-nemačkog predloga diplomata, Milovan Božinović kaže da sve zavisi od dogovora strana koje su uključene u pregovore kako će i kad obaveštavati – svoju, ali i svetsku javnost o toku i sadržaju pregovora.

„Involvirani pregovarači moraju da se drže tog dogovora i strana koja bi tu normu prekršila bila bi ozbiljno diskreditovana. Međutim, to nije naš glavni problem. Kod nas je nejasno kako je vlada – kojom zakonskom procedurom – prenela kompletan mandat za pregovore predsedniku države koji po Ustavu te ingerencije nema“, napominje sagovornik Danasa.

On ističe i da je deo demokratske procedure i redovno izveštavanje javnosti, a ne nekakav jezik aluzija, ad hoc osvrta ili deplasiranih žaoki na račun političkih protivnika.

„Takav stav Vlade – da se razvlasti u jednoj kapitalnoj stvari koja je izvorno njena nadležnost – nije nemoguć, ali bi onda moralo biti objašnjeno zašto je to odstupanje od Ustava i zakona bilo potrebno. Takođe, problem je zašto u praćenje pregovora nije uključen parlament. Uobičajeno su u razvijenim demokratijama to odgovarajući skupštinski odbori“, ističe bivši ambasador Srbije u Beču i Berlinu.

Dodaje da model mogu biti mirovni pregovori SAD i Vijetnama 70-ih kojom prilikom je Kisindžerov status ovlašćenog pregovarača bio eksplicitno potvrđen od svih nadležnih instanci američkih vlasti, uz zakonsku obavezu da budu o svemu blagovremeno i tačno obaveštavani.

I Branka Latinović, diplomata u penziji slaže se da je veliko pitanje da li pregovore treba da vodi predsednik Republike. Ističe da to već nije diplomatska praksa, ali da je i takav scenario već viđen u Dejtonu.

„Pregovore, po pravilu, vodi tim za pregovore, koji imenuje Vlada i na osnovu Platforme za pregovore koju, takođe, usvaja Vlada“, napominje Latinović.

Komentarišući zahtev opozicije da predsednik Srbije ne dolazi u parlament bez teksta francusko-nemačkog predloga, sagovornica Danasa podseća da diplomatski pregovori, po svojoj prirodi, nisu tajni, vec zatvoreni za javnost.

„To je karakteristika svih takvih pregovora, jednostavno to je diplomatska praksa oduvek bila. Objavljuje se samo ono što je finalni dokument, ako se i kada usvoji. Diplomatska istorija je puna primera da su neki pregovori propali. Srbija nije za sada ‘vlasnik’ predloga teksta Sporazuma, jer nije njen autor. Samo predlagači nacrta-drafta sporazuma mogu da daju saglasnost da se on objavi“, ističe Latinović.

Prema njenim rečima s obzirom na delikatnost materije o kojoj se pregovara, to je još jedan razlog više da oni budu zatvoreni za javnost, kao i do sada.

„To, međutim, ne isključuje obavezu pregovarača, da zavisno od dinamike pregovora, obaveštavaju Vladu o toku pregovora i po potrebi, traže saglasnost za nove predloge u tekstu. Podsetila bih na primer, da su pregovori o Iranskom nuklearnom programu, koji su završili usvajanjem JCPOA, trajali skoro tri godine i da je javnost malo znala koja su sve pitanja na stolu o kojima se pregovara. Onda kada je dogovor postignut, jula 2015, saznali smo i njegov sadržaj, a parlamenti odnosnih zemalja su o njemu vodili debate i potom ga ratifikovali tj. potvrdili shodno nacionalnoj proceduri“, objašnjava Latinović.

Ono što u ovoj situaciji iznenađuje, kako kaže, je da se donose ocene o samom francusko-nemačkom predlogu dokumenta, a da ogromna većina nije videla draft dokumenta o kojem se pregovara.

„U medijima se pojavilo nekoliko verzija, ali prevedenog teksta. Niko nije objavio orginal, odnosno tekst na engleskom, koji je jedino autentičan tekst. Osim toga, tokom svakog pregovaračkog procesa orginalni, polazni tekst se menja, dopunjava, pojedini delovi, rečenice se mogu izostaviti. Jednom rečju, svaki pregovarački proces je dug i komplikovan, a za ostvarivanje željenog teksta potrebno je diplomatsko umeće i sposobnost draftiranja teksta“, dodaje sagovornica Danasa.

Na pitanje da li parlament, kao najviši zakonodavni dom treba da bude upoznat bar sa nekim detaljima, ona ističe da neizostavno Skupština treba da bude informisana, odnosno da je u toku sa tokom održavanja pregovora, ali po posebnoj proceduri.

„Konačnu ocenu teksta Sporazuma daje Skupština kada se i ako se dogovori finalni tekst dokumenta. Da li će ga ona tada prihvatiti, odobriti zavisiće šta će biti njegov sadržaj i obrazloženje koje bude podneto o razlozima zbog kojih je takav tekst prihvaćen. U ovoj fazi, s obzirom na značaj teme o kojoj se pregovora, svakako da je bolje kreirati atmosferu za razmenu argumenata, ali i oštru debatu, ako je potrebno. Sadašnja atmosfera, pred sutrašnju raspravu, ne može biti od pomoći“, zaključuje Branka Latinović.