Šta dalje posle bojkota opozicije u Skupštini?

„Videćemo kakav će biti dalji razvoj i na organima stranke ćemo doneti odluku šta da radimo“, rekao je za RSE Aleksandar Stevanović, poslanik i jedan od predsednika Stranke moderne Srbije (SMS), političke partije koja je među prvima donela odluku da napusti poslaničke klupe tokom poslednje sednice na kojoj se obratio visoki gost iz Slovenije.

O budućim koracima do sada se izjasnila Socijaldemokratska stranka bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koja je, na sednici Predsedništva u utorak, donela odluku da bojkotuje sednice Skupštine Srbije.

„O nivoima i formama bojkota parlamenta nastavljamo razgovore sa drugim opozicionim strankama, jer samo jedinstvenim nastupom možemo postići efekat“, napisao je Tadić na Tviteru.

Za bojkot Parlamenta je i Savez za Srbiju koji u tom formatu međutim ne postoji u Skupštini pa će, prema rečima Balše Božovića iz Demokratske stranke – članice ovog saveza čiji je osnivač Dragan Đilas, o tome odlučivati pojedinačno.

​Parlamentarna opozicija u Srbiji već duže vreme pokušava da se izbori za, kako navode, fer i ravnopravan tretman u Parlamentu, ali i na izborima. Poslednji put 7. decembra, kada su napustili salu tokom glasanja o budžetu. Razlog je tada bio veliki broj istovetno podnetih amandmana vladajuće partije koje su iščitavali u Skupštini trošeći tako ograničeno vreme za diskusiju i praktično onemogućili opoziciju da govori.

To je manir koji je sprečio raspravu o mnogim zakonskim aktima, a koji je upadljiv postao kada se o državnoj kasi raspravljalo i godinu dana ranije.

Vuja Ilić, istraživač beogradske nevladine organizacije Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) koja prati parlamentarni život u Srbiji, ističe da je opozicija već duže vreme „pritisnuta“, te da, na primer, nema debate o važnim zakonima niti predstavnika opozicije na čelima skupštinskih odbora. S obzirom na takav ambijent, Ilić ocenjuje da se, kada je u pitanju poslednji bojkot sednice „definitivno radi o legitimnom sredstvu pritiska na jednu instituciju“.

„Koliko će to biti uspešno je pitanje koje zavisi od nekoliko faktora. Jedna stvar je da li će te opozicione liste biti jedinstvene i na koji način će se ponašati“, ukazuje Ilić.

Jedinstva međutim nije bilo ni tokom poslednje akcije. U skupštinskim klupama ostali su poslanici Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i Stranke demokratske akcije Sandžaka Sulejmana Ugljanina.

Istovremeno, ni među partijama koje su napustile salu (Demokratska stranka, Dveri, Narodna stranka, Socijaldemokratska stranka, Stranka moderne Srbije, Dosta je bilo, Nova stranka i samostalni poslanici) za sada nema zajedničke odluke o budućim koracima.

Aleksandar Stevanović za RSE kaže da je za njegov SMS osnovno pitanje kako bi izgledao bojkot rada Skupštine ukoliko bi se o njemu dogovorili, istakavši da se, ukoliko se bojkotuje, mora raditi nešto čime bi se to nadoknadilo, kao i da se mora definisati jasna poruka i kome se ona šalje.

„Bojkot, što se nas u SMS-u tiče, ako će opozicija to sredstvo da koristi, znači da svi podnesemo ostavke u Parlamentu, da se to uradi u svim parlamentima, da se svi sa lista obavežu da neće uzeti mandat i da se odreknemo budžetskih para. E to onda šalje poruku koja ima smisla, ako idemo tim putem“, rekao je Stevanović čime je, na neki način odgovorio i na kritiku koju je dan ranije izneo šef poslaničke grupe vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Martinović, da „opozicija bojkotuje rad Skupštine, ali ne i privilegije koje poslanički status donosi“.

„Njih rad ne zanima. Njih zanima da naplate putne troškove i da jedu ćevape i pljeskavice u skupštinskom restoranu“, rekao je Martinović u ponedeljak.

Poslanik opozicione Nove stranke Zoran Živković, bio je protiv toga da se sednica na kojoj je govorio Borut Pahor bojkotuje, istakavši da su ih u Parlament uveli građani koje sada predstavljaju i da bi izlazak “olakšao posao predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću“ i njegovom SNS-u.

Ipak, tog dana je i on napustio skupštinsku salu.

„Mislim da bi trebalo još jednom da razmislimo da li je to najbolja mera. Generalno, mislim da je aktivizam mnogo bolji nego pasivan bojkot. Ja sam mislio da je bolje da tamo budemo, da možda nekom akcijom, na primer držanjem transparenata, upozorimo EU da tolerišu jednu autokratsku vlast u Beogradu ili tako nešto“, rekao je Živković.

Opozicija je međutim već probala i sa aktivizmom. Poslanici Dosta je bilo su više puta u sali širili transparente, lider Dveri Boško Obradović sedeo je u „žutom prsluku“, istom kakav su tih dana nosili demonstranti u Francuskoj, poverenik Narodne stranke za Vojvodinu u pokrajinsku skupštinu je ušao sa nalepnicom „Slobodni mediji, slobodni izbori, slobodne institucije“…

Pozicija opozcije se nije popravila, ali je Živković svejedno uveren da je aktivizam bolji od bojkota.

„Pasivnim bojkotom, potpuno pasivnim bojkotom, znači da bojkotujemo i parlament i izbore i sve živo, mi ćemo time da učinimo veliku uslugu Vučiću. Baš briga i njega i njegove saveznike i u zemlji i u inostranstvu da li mi dolazimo na sednice ili ne“, rekao je lider Nove stranke.

Istraživač CRTE Vuja Ilić ističe da je, osim postizanja jedinstvenog stava o budućem delovanju, veoma važno i pitanje kako bi, u slučaju da se odluče na bojkot, izgledao njihov dalji, tada vanistitucionalni rad. Od toga bi zavisio i efekat, odnosno uspeh onoga što traže – promena klime u parlamentu i bolji izborni uslovi – s obzirom da je napuštanje skupštine, kako ističe, veoma rizičan potez.

„Biće još teže komunicirati sa građanima ukoliko te opozicione partije i liste nemaju više čak ni taj pristup medijima koji su imali kroz Parlament. Tako da je rizik od dodatne marginalizacije zaista veliki i realan. Ono od čega zavisi da li će doći do dalje marginalizacije ili mobilizacije na ovaj način, zavisi od toga kakvi će se oblici vanistitucionalne borbe izabrati“, rekao je Ilić

On, istovremeno, ukazuje i da je bojkot skupštine ili izbora potez koji je viđan u drugim zemljama, ali koji nije u velikom procentu dovodio do uspeha. Ipak, navodi i primer susedne Makedonije u kojoj je takvo delovanje opozicionog bloka, čiju rizičnost ipak ističe, donelo rezultate.

Tamošnja vanistitucionalna borba opozicionog bloka je, dodaje, trajala duže od godinu dana, a bila je i veoma dobro organizovana, dok su unutar samog bloka stranke bile manje ili više evropski orijentisane čime su lako postigle jedinstvo.

U Srbiji, ukazuje Ilić, unutar opozicije, baš ni kao unutar vlasti, nema zajedničkog gledišta prema nekim od osnovnih pitanja – na primer približavanja EU ili Rusiji ili o odnosu prema dijalogu sa Kosovom.