Šta je SNS bez predsednika

Ovako Bojan Klačar, izvršni direktor nevladinog CESID-a (Centar za slobodne izbore i demokratiju), ocenjuje preporuku stručnog tima u ime učesnika protesta „1 od 5 miliona“ da se predsednik Srbije Aleksandra Vučića obaveže da neće učestvovati u izbornoj kampanji bilo koje izborne liste.

Ostale preporuke ekspertskog tima, koje se odnose na medijsko-izborne uslove za fer izbore, usvojene i od strane opozicionog Saveza za Srbiju (SzS), Klačar ocenjuje kao ostvarive i realistične. Jedino, kaže, „štrči“ preporuka da se Vučić obaveže da neće učestvovati u predizbornoj kampanji svoje stranke.

„Takva vrsta preporuke na neki način blokira potencijalni dijalog jer je jasno da Srpska napredna stranka (SNS) i Aleksandar Vučić neće uopšte pristati da o tome sa njima razgovara“, ocenjuje naš sagovornik.

Izgleda da mu reakcija premijerke Srbije na taj zahtev stručnog tima, iznete na izmaku šestog meseca protesta u više desetina gradova Srbije, daje za pravo, sudeći prema reakciji Ane Brnabić pre nekoliko dana u emisiji Radio-Televizije Srbije (RTS):

„Njihova poenta da su izbori fer ukoliko na njima ne učestvuje Aleksandar Vučić lično, a nisu fer ukoliko Vučić učestvuje. Je l’ predsednik Boris Tadić (kao prethodni predsednik Srbije, prim.aut) mogao da učestvuje na izborima (u predizbornoj kampanji, prim. aut) kao predsednik (tada vladajuće) Demokratske stranke? Jeste. Ovo je jedna politička inovacija koju bi oni mogli da patentiraju“, rekla je Brnabić i zaključila da je dao opozicije prihvatio takav zahtev zato što mu je jasno da ne može da pobedi SNS sve dok Vučić učestvuje u njenoj izbornoj kampanji.

Nije Tadić, što bi Vučić?

Ustav i zakoni Srbije ne propisuju zabranu pojedincu da istovremeno obavlja funkciju šefa države i predsedava stranci na vlasti, pa je tako i Boris Tadić u vreme dok je bio predsednik države učestvovao u predizbonim kampanjama i bio nosilac lista na izborima – i na pokrajinskim i na republičkim i na lokalnim“.

U vreme Tadićevog predsedničkog mandata, Hrvatsko-šokačko-bunjevačka stranka obratila se Ustavnom sudu Srbije, koji je 2010. godine odbio da se izjasni o tome da li je u skladu sa članom 115. Ustava da predsednik Republike istovremeno obavlja i funkciju predsednika stranke.

Tadićevi stranački saputnici u to vreme, poput Dragana Đilasa, sadašnjeg lidera opozicionog Saveza za Srbiju, nisu u to vreme iskazivali nezadovoljstvo takvom praksom, ali danas su protiv nje.

Da li je preporuka stručnog tima da se Vučić obaveže da neće učestvovati u predsedničkoj kampanji realna ili ne teško je reći, ocenjuje Dušan Spasojević, docent beogradskog Fakulteta političkih nauka.

„Za sve preporuke pregovaračkog tima mi možemo da kažemo da nisu realne ako Vučić nema motiva da izađe u susret opoziciji. Dakle, on sve to može da izignoriše i da nastavi kao do sada, ali će to imati nekakve političke posledice. Ovo je, ja mislim, više apel na intenzitet njegovog učešća u kampanji, da on baš ne mora svuda, u svakom selu, u svakom gradu u Srbiji, da bude u imenu liste i da bude na svim plakatima“, smatra Spasojević.

Upitan da prokomentariše to što je premijerka Srbije Ana Brnabić u prvoj reakciji na tu preporuku već uzvratila da je Boris Tadić, dok je bio predsednik države učestvovao u predizbornim kampanjama svoje stranke, kojoj je istovremeno bio na čelu, Spasojević kaže:

„I to što je Tadić učestvovao u kampanjama bilo je loše. I tada je bilo ljudi koji su to kritikovali, ali mi tada kao društvo nismo imali dovoljno jaku kritiku toga, niti je to bio deo jednog šireg paketa. A ovde je jasno da je Vučić usisao sve institucije u sebe, u mnogo većoj meri nego što je to radio Tadić, što Tadića, naravno, ne abolira, ali da je, ipak, reč o jednom prevelikom disbalansu i da sada na različite načine tražimo modus da to stavimo u nekakav balans“, argumentuje Spasojević i zaključuje da ništa od predloga stručnog tima neće doneti demokratiju sutradan u Srbiju, ali da može da pomogne da se bar donekle izbalansira politička moć, odnosno, da opozicija dobije malo veću šansu da kaže ono što misli i da, na kraju krajeva, dobije neku veću političku podršku.

Stručni tim protesta „Jedan od pet miliona“ je, kako ocenjuje Bojan Klačar, pošao od trenutnog konteksta i nije razmišljao o široj slici, da će iza vladavine Aleksandra Vučića nastaviti da postoje neke institucije.

„Dakle, mana tih političkih preporuka je da mi zaboravljamo da je potrebno da mi pronađemo rešenje za predsednika Republike kao instituciju, a ne rešenje za predsednika Republike na čijem je čelu u ovom momentu Aleksandar Vučić“, argumentuje Klačar i ističe da se tim pitanjem treba baviti sistemski i kroz promenu pozitivnog zakonodavstva, čemu treba da prethodi ozbiljna debata o predsedniku Republike kao instituciji, a ne o ovoj ili onoj ličnosti koja tu funkciju obavlja.

Nikolić primer koji Vučić ne sledi

Tomislav Nikolić, u to vreme predsednik Srpske napredne stranke, koji je pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine, jedini je koji je dolaskom na mesto predsednika Srbije podneo ostavku na mesto šefa stranke. Zbog toga je, kako se pokazalo, izgubio uporište u stranci i nakon isteka mandata politički marginalizovan.

Njegov potez povlačenja sa čela stranke koju je ustoličio na vlasti svojom izbornom pobedom, tako je ostao aktuelan onoliko dugo koliko je trajao i njegov predsednički mandat, pet godina.

Druge godine mandata u Presedništvu Srbije Vučić ni jednom nije pokazao da je spreman na sličan potez, naprotiv, čvrsto drži kormila partije koja dominira političkim životom Srbije.