Šta je Veton Suroi napisao o Aleksandru Arsenijeviću, razumeju li ga Albanci?

1. Ne poznajem Aleksandra Arsenijevića, ali ovaj mladi srpski političar iz Severne Mitrovice izveo je dve akcije koje generacija poput moje, koja je bila sklona nenasilnom pokretu protiv Miloševićeve vlasti i okupacije Kosova, može lako da razume. Čak i da shvati.

Odnedavno prepoznat kao čovek koji je uhapšen zbog zviždanja na trgu u Severnoj Mitrovici. Motiv za zviždanje mi se ne čini razumnim. To je protest protiv šetnje bilo kog zvaničnika – kosovskog Albanca, ili gradonačelnika opštine Atića (Bošnjak prema pripadnosti). Iz ugla Albanca ili Bošnjaka, njegov protest se može protumačiti i kao protest protiv prava da Albanac ili Bošnjak šeta ulicama na kojima je većina građana srpske nacionalnosti.

Ali ja mislim da on ima pravo da diže uzbunu, čak i ako je to iz pogrešnog razloga, a ne da biva uhapšen. Umesto jakog poziva na informativni razgovor u policiji sa vezanim rukama, trebalo bi da ga svaki put pozovu na politički razgovor – bilo ko sa vlasti i bilo koje političke partije, a posebno albanske.

Zviždanje je znak nevolje, ali ta nevolja se ne može objasniti zviždanjem. Arsenijević i sve one srpske političke i civilne ličnosti koje protestuju zvižducima, ne samo da imaju pravo, već treba da imaju i otvoren poziv da svoj protest, želju, predloge i projekcije, iskažu u političkom razgovoru.

Zbunjujuće zastave

2. Njegov drugi postupak se desio ranije. Kada je preduzeta akcija uklanjanja srpskih zastava, on je protest iskazao snimkom koji je sam načinio, a protiv politike zastava, dajući primer albanske zastave koja je nesmetano postavljena usred Prištine.

Kod pitanja zastava postoji malo veća zabuna među Srbima. Ne samo zato što je zastava Srbije jedino zastava Republike koja ima kraljevsku krunu kao simbol, već više zbog mešanja državne zastave sa nacionalnom zastavom. Nacionalna nema ovaj amblem monarhijskog republikanizma.

Ali ni Albanci, posebno mladi, nisu bez zabune, jer ono što je za moju generaciju bila nacionalna zastava, za one rođene posle proglašenja nezavisnosti, pretvara se u zastavu Albanije.

Ova konfuzija sa zastavama mogla bi da bude uvod u duži tekst o fluidnom procesu konstruisanja identiteta, ali u ovom slučaju služi da se Arsenijević razume iz njegovog sopstvenog ugla.

Albanci koji su posle Drugog svetskog rata smatrali za pravo da vijore albanskom zastavom kao jednim od osnovnih nacionalnih i ljudskih prava, lakše razumeju isto osećanje koje postoji među srpskim narodom na Kosovu ukoliko pođu od principa da ne radiš drugome ono što ne želiš da drugi radi tebi.

Mogu da preduzmi isto što i mi

3. Arsenijeviću i drugim aktivistima predstoji široko polje drugih inventivnih radnji. Ako im ponestane ideja, mogu da se vrate našem otporu iz 1990. i 1991. godine, duga je lista stvari koje mogu da urade. Znam to, tada sam bio među onima koji su nalazili kreativna rešenja otpora.

Ali ne bih predložio da ide u tom pravcu. Pre svega, ne verujem da je ovo tako olako poređenje sadašnjeg stanja severnog dela Kosova, sa Miloševićevom vlašću – valjano. Kosovska vlada, uprkos kakvoj god izjavi kojeg god zvaničnika Albanca, Srbima na Kosovu ne čini ono što je Milošević uradio Albancima sa Kosova. A, Arsenijević sa svojim prijateljima ili albanskim kritičkim glasovima, može da vodi debate da bi dokazao suprotno, no te debate mogu da potraju a da nemaju suštinske promene, poput međunarodne intervencije, koja će stvoriti mir u tom delu Kosova. Međunarodna intervencija je već izvršena; KFOR je bio i postoji uz prisustvo kosovskih vlasti da se ništa od košmara devedesetih ne ponovi.

Promena za Arsenijevića i ostale može biti mnogo bliža od bilo koje kampanje zvižduka, vuvuzela, lonaca ili protestnih šetnji trgovima. Ne treba ga ubeđivati da gradonačelnici koji nemaju glasove većine građana nemaju legitimitet (iako imaju pun legalitet); ovo je već poznato. Umesto da protestuju zbog nedostatka legitimiteta, građani Srbije na Severu treba da izvrše promenu, a promena su demokratski izbori.

A ovo predstavlja veći izazov za Arsenijevića i za ostale stanovnike severnog dela Kosova nego za bilo koga drugog na Kosovu.

Parlamentarni i lokalni izbori

Prvo, zato što stanovnici četiri severne opštine moraju da učestvuju na kosovskim parlamentarnim izborima koji će biti održani u februaru sledeće godine i na redovnim opštinskim izborima koji će biti održani u oktobru sledeće godine. Dakle, dva para izbora u roku od godinu dana veliki su izazov za nekoga ko, poput Arsenijevića, nije izlazio na izbore.

Drugo, Arsenijević nikada nije imao slobodne izbore. Imao je dovoljno godina da učestvuje (ne znam da li je učestvovao) na izborima prvi put nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, i na svim izborima koji su organizovani u severnim opštinama Kosova – nezavisnim i zavisnim – oni nisu prešli prag sertifikata da su bili demokratski i slobodni.

4. Kombinovani izazov za Arsenijevića – takođe kao metaforu za građane Srbe severnog dela Kosova – jeste kako da u roku od godinu dana učestvuju na izborima u demokratskom procesu, a da im se to dogodi po prvi put u životu.

Sa ove tačke gledišta, izazov za Arsenijevića je izazov sugrađana Kosova, čak i izazov koji je trajao donedavno, kada je konačno dostignut stepen demokratske prihvatljivosti izbora. Albanci mogu da razumeju Arsenijevićev izazov ako se sete kako su nasilni ljudi, u sprezi kriminala i politike, ostajali blizu biračkih mesta i ponekad sa ugašenim, a nekada i pod upaljenim svetlima uticali na glasačke kutije kako bi imali više glasova umesto samih glasača, ili kako su glasovi koji su dodeljeni drugim strankama bili ižvrljani da bi se proglasili nevažećim.

Kao što je Albancima bilo potrebno vreme da ostvare legitiman i demokratski izborni proces, tako su prošli i građani Srbi u severnom delu Kosova. Sada su pred prekretnicom u demokratiji, a na ovoj se prekretnici mora napraviti i politički zaokret ka Severu. Predstavnici kosovskih institucija – od CIK-a, izvršne vlasti do onih iz civilnog društva – trebalo bi da razgovaraju sa političkim i civilnim liderima Srba u četiri severne opštine. Razgovor bi trebalo da bude fokusiran samo na jedno pitanje: Šta treba učiniti da građani četiri severne opštine imaju slobodne i demokratske izbore?

EU treba da osnuje Fond

I ovo je razgovor u koji će se hitno uključiti međunarodna zajednica. EU, koja je sankcijama zarobila Kosovo zbog dešavanja na Severu, ima priliku da izađe iz te pozicije obezbeđivanjem Fonda za demokratiju za četiri opštine na Severu. Ovaj fond bi pomogao političkim partijama, građanskim inicijativama, organizacijama za posmatranje izbora, nezavisnim medijima. Dakle, ovaj fond bi uradio sve što su razni zapadni fondovi uradili za politički život na posleratnom Kosovu sa rezultatima kojima se zapadna pomoć može pohvaliti – politički život na Kosovu je viši u demokratskim standardima u regionu, a ovi standardi se stalno povećavaju.

5. Zapadni izazov u posleratnoj demokratiji Kosova formulisan je na engleskom: „od metka do glasačkog listića“, odnosno kako od metka do glasačkih kutija. Bilo je potrebno neko vreme i to je postignuto. Deo Kosova, četiri severne opštine, to nije doživeo. Meci su ubili srpske političare, a nedavno i albanskog policajca. Sada je možda vreme za glasačku kutiju.