Šta je Vučićev scenario katastrofe

“To ću da sagledam kroz ekonomsku, demografsku i socijalnu sferu”, objasnio je predsednik. Analiza koju je izneo je rađena po “kohort-kvantnoj metodi” (kohort-komponentni metod) i “radili smo oba ta scenarija”.

Vučić nije pomenuo da je reč o studiji koju je za Fondaciju za otvoreno društvo uradio tim stručnjaka iz Republičkog zavoda za statistiku koji je predvodio Miladin Kovačević, direktor ove stručne organizacije u sistemu državne uprave (u timu su njegov zamenik, Dušan Gavrilović, kao i Dragan Popović, Milena B. Stevović LJiljana Sekulić i Katarina Stančić).

Reč je o studiji “Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine” koja je predstavljena prošlog aprila u Medija centru.

ada nije privukla veliku pažnju jer u njoj niko nije prepoznao državni program, odnosno materijal za argumentaciju predsednika Srbije kojom potkrepljuje svoj plan o “nekoj vrsti razgraničenja”, u srži njegove tajne diplomatije.

Pisalo se o ekonomskoj računici – koliko košta Kosovo – ali se manje obraćala pažnja na scenario “razmene teritorija” koji je Vučić potezao u tajnim pregovorima koje je vodio sa Hašimom Tačijem.

Kako je uopšte došlo do toga da stručnjaci iz Republičkog zavoda za statistike za Soroševu fondaciju rade istraživanje koje se tiče državne politike prema Kosovu i Metohiji za koju se svi pitaju šta zapravo podrazumeva?

Stručni tim

“Ipsos (istraživačka agencija) je dobio ponudu da uradi istraživanje javnog mnjenja, a Srđan Bogosavljević (direktor agencije) mi je rekao šta je tema. Došao sam na ideju da se ona proširi, (da se uradi analiza) ekonomske, socijalne i demografske perspektive”, objasnio je Kovačević u intervju koji smo vodili u novembru 2018.

Na pitanje zašto Republički zavod nije uradio takvu studiju, već je morala da je finansira nevladina organizacija, direktor ove institucije je rekao da su razlozi bili pragmatični.

“NJegova (Bogosavljevićeva) ideja je uvek bila kako da prodamo moje znanje. Nije mislio da će to da koristi nekome, nije imalo veze sa državom”, kaže direktor Republičkog zavoda.

Da li je ovo istraživanje mogao da ponudi državi, kao rukovodilac organizacije koja je odgovorna za statistička istraživanja, čija je jedna od faza analiza i objavljivanje zvaničnih statističkih podataka Republike Srbije?

“Možda bi hteli, ali ne mogu da plate”, odgovor je Kovačevića, koji je objasnio da ga je Bogosavljević, koji je bio u Upravnom odboru fondacije za otvoreno društvo, odveo kod tadašnje direktorke, Jadranke Jelinčić. Nakon toga je počelo planiranje sa timom stručnjaka, u čiji rad se, ističe, niko nije mešao. U studiji je navedeno da su zvanične demografske projekcije za Srbiju za period od 2011-2041. godine urađene u Republičkom zavodu za statistku, a da su za potrebe detaljnije analize urađene nove projekcije do 2060. godine.

Kovačević je ekonomista, bivši visoki član SPO-a (“drugi čovek posle Vuka, šef operacija, organizator ulica”), kasnije jedan od potpredsednika Rasima LJajića u SDPS-a, a od 2015. godine na čelu Republičkog zavoda za statistiku.

Dva Kosova

Početkom 1990-ih je bio saradnik Branislava Krstića, stručnjaka za prostorno planiranje arhitektonsku baštinu i urbanizam, koji se zalagao za dva Kosova, srpsko i albansko, tako što bi se srpske i crnogorske istorijske celine integrisale u matičnu državu a područije u kome žive kosovski Albanci dobilo posebni status (po ugledu na Vens-Ovenov plan).

Ovaj predlog su podržali, prema Krstiću, predsednik SRJ Dobrica Ćosić, koji se i sam zalagao za “teritorijalno razgraničenje između Albanaca i Srba na KiM”, savezni premijer Milan Panić i načelnik Generalštaba Života Panić, ali ne i Slobodan Milošević, koji “nije hteo da vidi rešenje u kompromisu”.

U knjizi “Kosovo između istorijskog i etničkog prava” (1994) Krstić je razradio ovaj predlog koji se zasniva na pomirenju etničkog prava kosovskih Albanaca i istorijskog prava Srbije na Kosovo. Bio je protiv kantonizacije, što je bio predlog za teritorijalno preuređenje Kosmeta koji je 1998. godine izneo istoričar Dušan Bataković. Krstić je smatrao da ljudi moraju da žive na neprekinutoj teritoriji van kantona (enklava, zona) koji bi postali rezervati za preostalo srpko stanovništvo.

Plan o kantonizaciji, koji je predstavljen međunarodnim predstavnicima 1999. godine, pred sam početak rata, odbačen je od zemalja koje su se uveliko spremale za sukob.

U studiji “Kosovo pred sudom istorije” koja je objavljena 2000. godine Krstić je izoštrio ideju o dva entiteta u skladu sa novim okolnostima. U njoj se bavi simulacijom različitih opcija, uzimajući u obzir istorijske, socijalne, političke, demografske, migracione, urbanističke, diplomatske i pravne argumente. Mišljenja je da nijedan entitet ne bi smeo da ostane bez gradova, te da bi u srpskom entitetu trebalo da bude Kosovska Mitrovica, deo Prištine i Peći, a u albanskom ostali delovi Prištine i Peći, Prizren, Đakovica, Uroševac. Srpskom entitetu bi trebalo da pripadnu i gornji tokovi Ibra (Ibarski Kolašin) i Morave (deo Kosovskog pomoravlja).

Zbog ideje o dva entiteta Nebojša Čović ga je 2001. godine pozvao da bude jedan od potpredsednika u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju. Krstić je iz centra izašao tri godine kasnije nakon što je podneo ostavku. NJegov plan nije postao državna strategija za Kosovo i Metohiju, a elementi koji su prihvaćeni – kao što je povratak i očuvanje srpskog stanovništva, očuvanje srpske imovine i očuvanje istorijskih spomenika – nisu sprovedeni.

U “Strategiji za Kosovo i Metohiju” koju je 2002. godine izneo premijer Zoran Đinđić užem sastavu Vlade takođe se govori o dva entiteta, srpskom i albanskom, od kojih bi svaki entitet ostvarivao interese preko svojih institucija. Predlaže se model federalizacije, po kome bi se zajednički interesi ostvarivali preko zajedničkih organa, slično Bosni i Hercegovini. Ukoliko ovaj koncept ne bi prošao i ukoliko bi Kosmet išao u pravcu nezavisnosti koji država ne bi mogla da spreči, srpska strana bi, prema ovoj strategiji, trebalo da predloži teritorijalnu podelu, efikasnije međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu i posebni status verskih objekata.

Mogućnost podele, “ukoliko ništa drugo ne urodi plodom”, pomenula je i predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju San­da Ra­ško­vić – Ivić  u intervjuu za BBC 2006. godine.

Batakovićeva ideja o kantonalizaciji se, po prelasku Kosova pod međunarodnu upravu, pretvorila u plan o decentralizaciji, odnosno o entitetskom uređenju. Bataković, u to vreme savetnik predsednika Borisa Tadića i član pregovaračkog tima objašnjavao je da bi ovakvo uređenje podrazumevalo “da se tamo gde su Srbi bili većina pre 1999. godine stvore šire, ukrupnjene autonomne celine koje mogu, ali ne moraju da budu teritorijalno povezane” dok bi drugi prostor, sa izuzetkom crkvenih imanja koja bi iz tog režima bila izuzeta činio albanski entitet koji bi uključivao “i one prostore koji su etnički očišćeni, kao što su veliki gradovi” posle 1999. godine. U sporazumu sa Albancima bi, prema ovom planu, trebalo naći rešenje kakve će biti veze srpskog, odnosno albanskog entiteta sa Beogradom.

Ideja o dva entiteta našla se u Tadićevoj platformi iz 2005. godine, “Formiranje srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji”. Proces decentralizacije bi, prema ovom predlogu, doveo do stvaranja srpskog i albanskog entiteta, pri čemu bi srpski entitet imao direktne institucionalne veze sa Beogradom, dok bi Kosovu bila garantovana „suštinska autonomija“. Međusobni odnosi dva entiteta bi bili uređeni u kosovskim institucijama.

Ovaj plan je bio osnova srpskog tima u pregovorima sa albanskom delegacijom koji su se pod patronatom Ujedinjenih nacija vodili u Beču, a koji su se u martu 2007. godine završili neuspehom. Srpska delegacija koja je želela da razgovara o uređenju pokrajine, odbacila je plan Martija Ahtisarija (koji, između ostalog, predviđa decentralizaciju unutar Kosova u smislu uređenja srpskih opština sa pravom na međuopštinsku i prekograničnu saradnju), kao plan koji ugrožava teritorijalni integritet zemlje, prekraja njene granice i deli njenu teritoriju.

Srđan Bogosavljević je u februaru iste godine izjavio kako se u partijskim i političkim krugovima u Srbiji flertuje sa idejom podele kroz priču o korekciji granica: „Znam da je opcija podele veoma prisutna i u političkom razmišljanju stranaka i političkih elita i u javnom mnenju. Kao što znam da je podela reč koja skoro ne sme da se pomene u međunarodnoj upotrebi. Tako da sam ja onda naprosto mislio da je pametnije razgovarati o korekciji granica”.

Za podelu se u to vreme izjasnio i Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, a tadašnji funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope (odakle je naredne godine otišao u OEBS). Prvi korak bi, smatrao je, bili razgovori, a u drugoj fazi bi se pokrenulo pitanje korekcije granica i pripajanja dela pokrajine Srbiji koja bi zauzvrat prihvatila nezavisnost ostalog dela Kosova. Svilanović je govorio i o tome da treba da se radi na snaženju ovlašćenja srpskih opština na severu, kao i o mogućnosti da one dobiju obrise entiteta.

U knjizi “Amputirano Kosovo – odbrana Miloševića koja traje” iz 2007. godine Krstić za neuspeh srpske politike na Kosovu optužuje političare koji su umesto “dva Kosova” hteli celo Kosovo, nastavljajući, kako kaže, Miloševićevu politiku. Milošević je, prema Krstiću, Kosovo koristio u borbi za prevlast, dok DOS nije imao zajedničku strategiju već je “državni zadatak podredio stranačkim interesima”.

U situaciji u kojoj je teško pronaći rešenje “bez pobednika i pobeđenih”, predlaže dva entiteta na nezavisnoj teritoriji koju “nadgleda” EU, a potom prijem u EU.

Vizija sutrašnjice

Studija koju je uradio tim sa Kovačevićem na čelu, iz koje Vučić crpi argumentaciju, evolucija je ovakvog pristupa rešavanju problema. U njoj se scenario podele, odnosno “razmene” teritorija po etničkom principu (sever za Preševo), uvodi kao “realni scenario”, realan koliko i primena Briselskog sporazuma koja ne uključuje razmenu. Težište je pomereno sa istorijskih na ekonomske razloge, odnosno glavno pitanje je koliko državu košta teritorija na kojoj samo prividno ima kontrolu. Ova računica je potkrepljena projekcijama demografskih i socijalnih kretanja.

Kovačević kaže da je oprezno ušao u analizu projekcija polazeći od dva scenarija. “Nisam bio siguran šta mogu da uradim, duboko sam verovao da gazim veoma osetljivom linijom, i za stručnu i za naučnu i za političku javnost, spoljnu i unutrašnju”, objasnio je dileme koje je imao.

Iako piše analize “za sadašnje političke vrhove”,  insistira na tome da nije znao kome će ova studija da služi: “Tražio mi je (Vučić) tu studiju, dao sam mu, nije ništa rekao…. Bio sam zadovoljan što je (kasnije) pomenuo te opcije”.

Pozivajući se na rezultate studije Vučić je u Skupštini rekao da je “postizanje normalizacije odnosa bolja varijanta za naše demografske, ekonomske i socijalne prilike” , što bi dovelo do jačanja srpske ekonomije, do niže stope mortaliteta i uvećane stope fertiliteta.

Zemlja bi, u slučaju ovog scenarija koji se naziva i proinvesticioni, ušla u Evropsku uniju između 2025. i 2030. godine, dok bi, u slučaju statusa kvo, koji se naziva i “konzervativnim” scenarijom, došlo do pogoršanja ekonomskih uslova, izostanka rasta i udaljavanja od Evropske unije.

Najzloslutnija je demografska projekcija po kojoj bi, u slučaju da se ne ostvari “realni” scenario, u Srbiji do 2060. godine bilo gotovo duplo manje stanovnika (44 odsto) nego u 2015. godini.

Varijanta “normalizacije” predviđa “da će gubitak usled trenda smanjivanja broja stanovnika biti nešto više od milion lica, 1 215 000 ili 17 odsto. U suprotnom, ako se ne postigne dogovor, gubitak bi bio 3 137 000”, rekao je Vučić.

U takvom društvu će, prema ovim projekcijama, vladati penzioneri kojima država neće moći da isplaćuje penzije, mladi, aktivno sposobni (od kojih mnogi danas žive od tih penzija) nastaviće da odlaze, a oni koji ostanu živeće u siromaštvu jer neće biti novca iz Evropske unije, niti stranih investitora (na kojima, izgleda, počiva ekonomija zemlje). Ako se odnosi “normalizuju” budućnost bi mogla da bude svetlija – više bi se rađala deca (ne mnogo), bilo bi više radnika (“Već za dve godine ćemo početi da uvozimo radnu snagu iz drugih zemalja, posebno za fizičke poslove”) i uopšte, životni standar bi bio “oko 72 odsto veći nego danas”, dok bi u suprotnom, insistira Vučić, iznosio negde oko 29 do 30 odsto više.

Godišnji rast BDP-a bi, prema prvom scenariju za period od 2016-2060. godine iznosio 3,2 odsto (u 2017.  godini je bio 1,9 odsto, a u 2018.  4,4 odsto – Republički zavod za statistiku), penzija bi rasla za 1,2 odsto godišnje, dok bi u slučaju suprotnog scenarija rast u istom periodu bio 1,3 odsto, a izdvajanja države za penzije oko 10 odsto BDP-a (danas je oko 11 odsto).

Integracijom zajednice srpskih opština u ekonomski sistem Srbije i smanjivanjem troškova za kancelariju za KiM nacionalni BDP bi se, prema ovoj studiji, povećao za 90 miliona evra godišnje. BDP koje su stvarale “teritorijalne jedinice Republike Srbije koje bi se pripojile Kosovu, predstavljao bi gubitak za Srbiju”, ali manji nego da ne dođe do “kompromisa” . U scenariju razmene koji se izlaže u ovoj studiji kao predmet moguće razmene teritorija kada je reč o Republici Srbiji uzima se isključivo opština Preševo, a kada je reč o Kosovu samo opštine Zvečan, Zubin Potok, Leposavić i severni deo Kosovske Mitrovice (navodi se da je površina Severnog Kosova 1331 km2 i da tu živi 42 000 stanovnika, dok u opštini Preševo, čija je površina 264 km2, živi 30 000 stanovnika).

Scenario primene Briselskog sporazuma bez razmene teritorija “neće imati direktne, neposredne efekte na visinu BDP-a Republike Srbije”, s obzirom da su svi ekonomski subjekti, pa tako i ove srpske opštine “već isključeni iz zvaničnih procena BDP-a”.

Problem sa ovakvim projekcijama je što društveni tokovi nisu prirodne nepogode na koje ne može da se utiče. Objektivna naučna analiza se ovde gradi na političkim premisama, pa kratkoročne ili dugoročne projekcije zavise od toga da li će se političke okolnosti promeniti i koje će se odluke doneti. Koliko je, na primer, realna procena da će Srbija ući u Evropsku uniju ili da će razgraničenje po etničkom principu dobiti podršku?

Ideja o razgraničenju, čiji je cilj “da sačuvamo zdravo tkivo na Kosovu”, rekao je Vučić u Skupštini, “u ovom trenutku je potpuno propala”.

Problem je što je to jedini plan koji ima.