Šta je zaključak debate u organizaciji Transparentnosti Srbija o trošenju javnog novca?

O javnim nabavkama, pravnom ambijentu u kojem se odvijaju, načinu na koji ih mediji prate i tome koliko su građani svesni da je reč o njihovom novcu, razgovarali su Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, Radmilo Marković, novinar Balkanske istraživačke mreže (BIRN) i ekonomista Mihailo Gajić iz ekonomsko-istraživačke mreže Libek.

Jedna od glavnih tema debate je bili su EKSPO 2027 i velike investicije koje država najavljuje, a koje se odvijaju uz nedovoljnu transparentnost.

„Tek ćemo videti koliko će biti ‘izuzetih’ javnih nabavki, po specijalnoj proceduri. To još nije prikazano u statistikama“, naveo je Nenadić.

On smatra da to „možda i jeste bio predizborni projekat jedne političke stranke i koalicije, ali nipošto nije program bilo kojeg organa države Srbije, ma koliko da se stvara privid da je reč o tome“.

„Imamo na sajtu Vlade Srbije banere, slike, video materijale, nešto što izgleda dosta lepo, što se populariše i svaki razuman čovek iz Srbije ili inostranstva bi pomislio da je to neki razvojni program Republike Srbije, a onda tražimo od te iste Vlade da nam dostavi dokument, ne sličice, nego dokument programa Skok u budućnost i Vlada nam odgovara da to ne postoji“, objasnio je Nenadić.

Što su projekti veći i predstavljeni kao „nacionalni interes“, to su mehanizmi za kontrolu trošenja javnih sredstava manji, rekao je Nenadić, koji to vidi kao srpski paradoks.

„S jedne strane, imamo međudržavne sporazume, posebne zakone, razna tomačenja ili otvorena kršenja procedura kroz koje se realizuju ti najvažniji projekti, a s druge strane, desi se da neko bude uhapšen za nabavke običnog kancelarijskog materijala i nekakve sitne radove“, napomenuo je Nenadić.

Da ugovori koji bi trebalo da budu javni zapravo ne mogu da stignu do javnosti, primetio je i Marković, uz podsećanje da to nije novost, već stara praksa.

„Setimo se kako je predstavljen javnosti ugovor sa Fiatom. Sve je zacrnjeno“, opisao je Marković.

On je skrenuo pažnju i na praksu međudržavnih sporazuma, pri čemu kao poseban problem vidi način na koji se sprovode.

Kao primer, izdvojio je sporazm sa Kinom, koji je bio sklopljen 2009. godine, a na osnovu kojeg se dalje išlo u izvođenje raznih infrastruktivnih radova.

Marković je ocenio da upravo takve nedovoljno javne procedure govore o skretanju Srbije sa evropske agende.

„Taj pokazatelj da se sve ono što je vredno i sve ono što je skupo izmešta iz javnih nabavki pokazuje zapravo da mi ne idemo tim putem, nego da idemo nekim svojim putem, pored staze“, precizirao je Marković.

Gajić je dodao da je problem i to što se sporne stvari u javnim nabavkama završavaju bez sudskog epiloga

Šta god se desi, ništa se ne završava optužnicama, naglasio je on i konstatovao da je „žaba skuvana“.

Mi smo navikli da se krade i izvlači novac iz državnih preduzeća i da država zapravo ne služi samo da podmiri potreba građana kao servis, budući da oni plaćaju porez, nego kao neko vrsta posebnog entiteta, primetio je Gajić.

Sa njime je saglasan i Marković, koji je rekao: „Kada novinari nešto otkriju, ne postoji odgovor za to eventualno učinjeno delo, nema naknadno nikakve reakcije pravosuđa, ali to je sudbina svih drugih tekstova novinara.

S druge strane, za Gajića je još veći problem to što građani zapravo nemaju osećaj da plaćaju porez.

„Nivo fiskalne iluzije je u Srbiji jako visok zbog toga kako je krojen naš poreski sistem“, kazao je on i podsetio da pravu svest jedino zapravo imamo o plaćanju poreza na imovinu, jer nas redovno podsećaju na kvartalna plaćanja.

Nemamo, međutim, predstavu o ostalim porezima koji se takođe plaćaju mesečno, ali se automatski odbijaju od naših zarada ili nam ih odmah obračunaju prilikom kupovine u prodavnici, rekao je Gajić.

On je ukazao i na to da u Srbiji porezi nikada nisu tema u predizbornim kampanjama, dok su u SAD često upravo ključno pitanje.

Nenadić je priču o javnim nabavkama povezao sa predizbornim obećanjima, koja zapravo podrazumevaju trošenje para građana i javne nabavke.

Kako je podsetio, čujemo obećanja o izgradnji novih puteva, mostova, železnica, škola i bolnica, koja često nisu potkrepljena informacijama o tome kako će se sve to finansirati.

Čak i kada se ta predizborna obećanja ispunjavaju, što se ne dešava uvek, to se ne čini kroz one procedure koje poznaje naš zakon“, zaključio je Nenadić.