Šta sve može da se vidi u Muzeju nasilja: „Svi smo mi burad baruta kada je nasilje u pitanju“

Govoreći o uzrocima nasilja u ovdašnjem društvu prema manjinskim grupama, sagovornik Danasa opisuje, između ostalog i sopstveni angažman sa ciljem smanjenja torture, kao i preventivnim delovanjem.

– Muzej nasilja jeste umetnički javni arhiv slučajeva nasilja u društvu, koji kroz rendgendske snimke, medicinsku dokumentaciju i lične ispovesti ljudi koji su nasilje doživeli, zapravo ima ulogu edukativnog alata o korenima, mehanizmima i strukturi nasilja. Dakle, Muzej nasilja se ne bavi fenomenom nasilja nakon što se ono dogodi, posle izvršenja samog nasilnog čina, nego je fokusiran na društvene kontekste i narative koji nasilje uzrokuju, koji do nasilja, fizičkog nasilja, posredno ili neposredno, dovode, čiji je kranji ishod sam čin fizičkog nasilja u privatnom i javnom prostoru – kaže naš sagovornik.

Nasilje može apsolutno da se iskoreni, kao ni altruizam

Kada bi ljudi bili srećni, ispunjeni, voljeni i podržani, dodaje, nasilje bi postalo eksces, što i teba da bude.

– Eksces na nivou statističke greške, pošto ne verujem da nasilje može apsolutno da se iskoreni, kao ni altruizam, na primer, to je nemoguće. Ali ljudi, na žalost često nisu ni voljeni ni podržani, jer vremena su teška, kao i mnoga druga. Okolnosti nam ne idu na ruku. Živimo u tehnološko doba i sve je dostupno, nema tabua ni za koga. Sistem vrednosti opredmećen u „lajku“ ili „kliku“ ne ostavlja nikoga zaštićenim, posebno ne njaranjivije i najmlađe – smatra Radojica Bunčić.

Prema njegovim rečima, uticaj koji vrše mediji i politika bitno utiče na ukupnu društvenu klimu.

– Ni tu nemamo sreće jer je u oba slučaja društvo polarizovano, stoji na dve strane, što zapravo jeste pozicija konflikta. Odnosno, mediji i politika polarizuju društvo. Namerno, nikako slučajno. Izgleda da mediji ne informišu javnost nego je ideologizuju shodno svojoj „strani“ u konfliktu. Čini se da političari ne zastupaju građane koji ih biraju, nego određene „zainteresovane“, a opet „strane“. Povrh svega su uvezani. Mediji i političari. Ideologije, a ne ideje. Jer, nasilje se ne rešava ideološkim projektovanjem boljeg društva, nego idejnim dostizanjem kapaciteta za promenu – smatra sagovornik Danasa.

Kad se pogrešno predstavlja kao ono bezgrešno

Čini mi se, napominje, da bih ovaj trenutak u kom se nalazimo kao društvo, na globalnom planu, mogao da nazovem dezorijentacijom.

– Nismo baš više sigurni šta je dobro, a šta je zlo, zapravo se često ono pogrešno predstavlja kao ono bezgrešno., što nije ništa drugo nego gubitak vrednosnog sistema. Ako niko i ništa u društvu ne ispunjava svoju ulogu, ako porodica nije porodica, a škola nije škola, ako je ulica opasna, a dom nije topao, posao iscrpljujući, nada na izmaku, vera ismejana, ratovi kao pravilne ciklične pojave, možemo li očekivati razumevanje, solidarnost i podršku? Ili se pribojavati konflikata i nasilja? Jer, što je ljudima teže, što se čovek manje razume u njegovoj muci i nema nikoga da ga podrži, da mu pruži ruku, nasilje će biti prisutno bez šanse da se počne sa procesima njegovog sprečavanja – kaže Bujičić.

Zapravo, kaže on, izgleda kao da jedan od glavnih uzroka nasilja postaje i taj što se ne bavimo adekvatno sprečavanjem nasilja, edukacijom, smanjenjem distanci, približavanjem, razumevanjem…

– A posledica nesprečavnja nasilja je – opstanak nasilja. I tako u krug. Isključivo se bavimo duhom kažnjavanja i sistemom sankcija kao preventivne mere?!? Dakle, mi se orijentišemo ka strahu od kazne kod čoveka, umesto ka svesti, savesti, kapacitetu za učenje, za promenu… da civilizacijski, ako hoćete demokratski koristimo sve lične i društvene kapacitete da ljudi razumeju koncept nenasilja, podrške i solidarnosti. Jednako kao što ih učimo matemamatici, filozofiji, fizici… – kaže direktor Muzeja nasilja.

Mladi kao“bure baruta“ kada je nasilje u pitanju

– Svi smo mi burad baruta kada je nasilje u pitanju. Mladi su osetljiva, ranjiva društvena grupa i sam koncept punoletstva nam govori o tome da oni zapravo nisu sasvim odgovorni za svoje postupke iz jednostavnog razloga – nisu dostigli punu zrelost na psiho-fizičkom i emotivno-društvenom planu, odnosno, nisu osposobljeni u toj meri da bismo od njih zahtevali i pune odgovornosti. Svi smo učli i saznavali sebe, svet i sebe u svetu putem pokušaja i pogreške. Čitava naša civilzacija je na tome napravljena. Mladi su mladi baš zato što imaju prava na te greške više od nas odraslih. Tako imaju prava i da nešto jednostavno ne znaju ili ne razumeju ako im mi zreliji to prethodno ne objasnimo. Sistem vrednosti kod mladih jednostavno zavisi od modela koji im prenosimo i društvenih uslova u kojima odrastaju – ističe sagovornik Danasa.

I sad, ističe, u toj svojoj nezrelosti i neodgovorornosti, mladi su veoma, veoma povodljivi.

– Što je sasvim prirodno. I to ne samo oni maloletni mladi, već i oni punoletni, a još uvek mladi. Tako su oni najbolji sportisti i sportistkinje, tada studiraju ili se prvi put zapošljavaju, zaljubljuju i razočaravaju. Ali mladi do 25. godine su takođe i najbolji vojnici, revolucionari, pesnici… Oni su nepromišljeni, nestalni, nesmireni, ishitreni, nerealni, buntovni, pokretni, nemirni…To zapravo samo znači da mladi imaju određenu energiju, snagu, jake impulse koji ako se ne usmere ka afirmativnom, nemamo jamac da neće završiti u konfliktnom narativu – naglašava Bunčić.

Čemu služi škola? Da nas uči ili da nas izopštava?

Ali sve to znamo, kaže dalje, i kako onda mi njih razumemo, podržavamo i učimo?

– Možda tako što im kupimo mobilni telefon da bi se nečim zanimali jer mi za njih nemamo vremena? Zatim ciljano smislimo tehnološke aplikacije koje kod mladih potiču takmičarski duh, dokazivanje, hvalisavost, plus izazivaju određenu zavisnost i uništavaju kapicitet za pažnju, koncentraciju, empatiju… Zatim kada ti mladi u duhu svoje epohe naprave „psinu“ pa izmaknu stolicu svojoj omiljenoj profesorki samo da bi ispali frajeri na društvenoj mreži, dok se tom događaju celo odeljene veselo smeje, mi ih izbacimo iz škole. A čemu služi škola? Da nas uči ili da nas izopštava? Da nam stvara šanse ili da nas ostavlja bez mogućnosti za popravni? Pomenute „psine“ u nekom drugom duhu vremena su bile gumene zmije, gušteri, miševi i pauci u dnevniku, (a bilo je i lepka) na profesorskoj stolici ili u ladici u profesorskoj klupi. Mnoga je profesorka, takođe i profesor onako naročito unazad poskočila i u zelenu tablu udarila, poneki i poneka završili i na podu. Zatim vinovnici kod direktorke na ribanju i to je bilo sve. Novo doba od mladih zahteva novu odgovornost, pa danas „psine“ koštaju izbacivanja iz škole, krivične prijave za zlostavljanje i mučenje izvršenog u saizvršilaštvu, društvene stigme, besa roditelja i pokušaja samoubistva. Da, mladi jesu bure baruta, ali i šibica i pesak su među našim prstima – ističe Radojica Bunčić.

Muzej nasilja

Opisujući sopstveno delovanje i angažman, Bujičić kaže da je muzej nasilja koncipiran kao direktna platforma komunikacije sa zajednicom, posebno sa primarnom ciljnom grupom – adolescentima, tinejdžerima i studentima.

– Ta komunikacija je obavezno dvosmerna – smatramo da je veoma važno dati prostor mladima da kažu svoje mišljenje o društvenim procesima, bez obzira na “ispravnost”, odnosno afirmativnost tog mišljenja. Kao društvena grupa, mladi su veoma osetljiva kategorija. Roditelji, obrazovne institucije, društvo, imaju određena očekivanja od njih, često i zahteve, a da im prethodno nisu ponudili odgovore na pitanja koja im postavljaju, da nisu uspostavili jasan (afirmativan) vrednosni sistem, niti da su im izgradili efikasan mehanizam za razumevanje tog sistema, što im je svakako bar etička obaveza kao onih koji su iz uloge roditelja odgovorni za process odgoja i obrazovanja novih generacija – ističe naš sagovornik.

Kako kaže, u takvom društvenom kontekstu, Muzej svojim aktivnostima kreira upravo te mehanizme koji za cilj imaju da mladi ne samo usvoje određene stavove kao “pozitivne ili negativne”, već pre svega autonomno razmisle i razumeju zašto je neki oblik mišljenja i delovanja ugožavajući i društveno neopravdan, a neki afirmativan i vodi kvalitetnijem društvu, dakle i srećnijem pojedincu.

– Kao što u procesu pristupanja Evropskoj Uniji nije suština sama promena legislative, već razumevanje kvaliteta promene, tako je u procesu usvajanja vrednosti kod mladih važno da ih podržimo da izvode taj misaoni proces koji će im upravo i omogućiti razumevanje afirmativnog sistema vrednosti i neugrožavajućeg, nenasilnog principa utemeljenja zajednice u kojoj žive – kaže Radojica Bunčić.

Veoma važan mehanizma jeste aktivno slušanje stavova mladih

Veoma važan deo tog mehanizma jeste aktivno slušanje stavova mladih. Da bismo saznali na koji način razmišljaju, da bismo pronašli “ulazne tačke” i osmislili pristup, treba da ih čujemo i uvažimo. Zašto je uvažavanje važno čak i kad su stavovi koje mladi iznose negativni i diskriminativni? Zato što ako je naša reakcija osuđivanje, a time i stigmatizacija, nećemo im ostaviti prostor za promenu, napraviće još veći zid ispred sebe, zacementirati aktuelne stavove (kao neki vid traženja sigurnog prostora) i kao društvo ćemo izgubiti svaki potencijal za izgradnju otvorenog, ravnopravnog, afirmativnog i nenasilnog društva.Koncept Javnih školskih časova je aktivnost namenjena srednjoškolcima. Kustosi Muzeja provode srednjoškolce kroz postavku izložbe Muzeja objašnjavajući vrste nasilja kroz primere – Rodno zasnovano nasilje, vršnjačko nasilje, Institucionalno nasilje itd… Nakon “ture” po Muzeju kustosi sa mladima imaju diskusiju tokom koje razgovaramo o tome šta smo upravo videli i šta o tome mislimo – smatra on.

Mladi, veoma rano prihvataju negativne, diskriminitivne i retrogradne stavove

Takođe, naglašava, valja imati na umu da u grupi, u javnom prostoru, u artističkoj atmosferi koncepta Muzeja, čin podrške mladima sa pozicije svojevrsnog nehijerarhijskog autoriteta (kao kustosi i kustoskinje) da se slobodno izražavaju najčešće rezultira većom zainteresovanošču za temu o kojoj se govori, sistematičnijem razmisljanju i aktivnijem pristupu diskusijama.

– Na taj način je često grupa “na vašoj strani” iako se razgovara o tabuu koji u društvu stvara oštre podele. Dakle, da bismo preneli mladima znanja i vrednosti koje zastupamo, nužno je da ih uvažimo, razumemo i podržavamo u procesima saznanja i promene. Jer stanje “na terenu” upravo jeste takvo da je potreban kapacitet i mehanizmi promene – mladi, veoma rano prihvataju negativne, diskriminitivne i retrogradne stavove, štaviše već su ih usvojili, stoga je neophodno raditi upravo na promeni tih stavova, zameni idejne strukture i usmeravanjem ka afirmativnim vrednostima – zaključuje Radojica Buničić.